… Svako od nas u nekom trenutku svog života dođe do tog saznanja, pa i krene da primenjuje to rešenje.
Daću vam primer čuvenog francuskog fizičara, matematičara i filozofa Bleza Paskala. Kada mu je otac umro, a sestra otišla u manastir, on je ostao potpuno sam. Da bi se razonodio krenuo je u ono što bi se današnjim jezikom moglo nazvati klabing. Posećivao je salone u kojima se okupljalo društvo, pilo, slušala muzika… Međutim, posle izvesnog vremena sve mu je to postalo toliko mrsko da je počeo da oseća neverovanu odvratnost prema tom svetu.
U svojoj samoći neprekidno se molio za izbavljenje od ništavila u kome je osećao da se nalazi. Godinu dana se tako mučio, ali pomoći nije bilo, dok jedne novembarske noći nije osetio da mu je dušu ozarila božanska blagodet i sva tama je momentalno nestala. Šta je u tom trenutku osetio napisao je na parčetu papira koje je ušio u postavu svog kaputa kako bi ga neprekidno nosio sa sobom:
“… Sigurnost… Radost. Mir…
Zaborav sveta i svega, sem Boga…
Radost, radost, radost, plač od radosti…
Potpuno i slatko odricanje…”
U čast Bleza Paskala
Predlažem vam da u nekoj svesci opišete sa tri reči kako biste se vi osećali kada biste u svojoj duši osetili taj tihi i mio glas. Odgovorite šta je potrebno da uradite kako biste to postigli. A evo šta je jedna od mojih prijateljica napisala, pa da vidimo da li smo bliže odgovoru na pitanje iz naslova…
Tekst u celosti možete da pročitate u virtuelnom izdanju časopisa.
