Zdravlje: Fizička aktivnost kao lek

0

Piše: dr Nikola Čanak

Zdravlje je fundamentalna odrednica opstanka i napretka svakog čoveka, pa posledično i društva u celini. Kroz istoriju pojmovno shvatanje zdravlja se menjalo, pa je ono i različito definisano, da bi se danas pod njim podrazumevalo potpuno fizičko, emocionalno, mentalno, socijalno, duhovno i ekološko blagostanje čoveka i društvene zajednice. Savremen način života, koji je s jedne strane doneo čoveku brojna olakšanja, s druge strane ga ugrožava. Izdvaja se trijas najznačajnijih faktora rizika: nedovoljna fizička aktivnost, neadekvatna ishrana i prolongirani stres.

Nedostatak fizičke aktivnosti značajno doprinosi i pogoduje negativnom dejstvu stresora, nastanku i razvoju stresa. Na žalost, čak i tamo gde je prisutna fizička aktivnost u manjem ili većem obimu, njena neadekvatnost ne samo što ne preventira stres, već predstavlja dodatne stresore.

Jedem, dišem i – krećem se

Kao osnovna ljudska potreba fizička aktivnost se može uporediti sa egzistencijalnim potrebama, sa hranom i kiseonikom. Nedostatak fizičke aktivnosti se ne manifestuje tako drastično kao nedostatak hrane (glad) ili nedostatak kiseonika (gušenje), ali posledice su iste – ugrožavanje zdravlja, pa i života uopšte. Potpuni prestanak fizičke aktivnosti brzo dovodi do smanjenja svih funkcija organizma sve do njegovog potpunog gušenja. Naročito je to vidljivo u gubitku motornih sposobnosti (slabost mišića i zglobova), slabljenje receptornih i kardiovaskularnih kao i ostalih funkcionalnih sistema organizma. Relativni nedostatak fizičke aktivnosti (hipokinezija) prati proporcionalno smanjenje funkcija svih organskih sistema, a time i umanjenje fizičkih sposobnosti (kondicija), slabljenje odbrambenih sposobnosti organizma (sklonost oboljenju, psihičkim poremećajima) i ukupno sve lošiji kvalitet života. Sve se ovo dešava postepeno i na žalost retko se dovodi u vezu sa nedostatkom fizičke aktivnosti, pa se tegobe najčešće leče lekovima (tabletomanija), a ne uočava se i ne leči osnovni uzrok.

U devetnaestom veku poznati francuski lekar definisao je potrebu za fizičkom aktivnošću na sledeći način: „Fizička aktivnost efikasno zamenjuje brojne lekove, a ni jedan poznati lek ne može adekvatno da zameni lekovito dejstvo fizičke aktivnosti.“

Ako fizičku aktivnost prihvatimo kao efikasan lek za sve probleme koje donosi hipokinezija onda se moramo dobro upoznati sa načinom lečenja. Jer, pre primene bilo kojeg leka neophodno je prethodna procena (dijagnostika) zdravstvenog stanja. Da bi se pro-cenio stepen nepovoljnog dejstva hipokinezije uzimaju se neophodni podaci o svim životnim navikama ispitivane osobe, ako što su fizička aktivnost, ishrana, najčešće zdravstvene tegobe i vlastita ocena fizičkih sposobnosti i zdravstvenog stanja. Sledeći uobičajeni postupak je pregled, koji se u proceni stepena fizičke spremnosti sastoji od testiranja funkcionalnih i motoričkih sposobnosti.

Dijagnostička procedura

Testiranje funkcionalnih sposobnosti odnosi se na određivanje sposobnosti organizma da obezbedi dovoljnu količinu energije za obavljanje određenog rada, u sportskim aktivnostima ili u profesionalnom radu. Upravo ova sposobnost zavisi pre svega od stepena fizičke aktivnosti u dužem periodu života. Ona se treningom postepeno povećava, ali se nedovoljnom fizičkom aktivnošću ubrzano gubi. Za stvaranje energije u organizmu neophodan je kiseonik, koji se iz vazduha transportuju plućima (respiratorni sistem), a putem krvi i njenog kruženja u organizmu (kardiovaskularni sistem) prenosi se do svih ćelija organizma u kojima se stvara energija oksidacijom energetskih materijala. Upravo testiranjem sposobnosti organizma da dopremi što veću količinu kiseonika procenjujemo fizičku spremnost ili kondiciju. Za prenos i iskorišćavanje kiseonika u organizmu naročitu ulogu imaju respiratorni, kardiovaskularni i mišićni sistemi.

Za potpunu dijagnostiku potrebno je izvršiti i proveru motoričkih sposobnosti testovima snage, izdržljivosti, brzine, eksplozivnosti, koordinacije, preciznosti itd. Za funkcionalna i motorična testiranja postoje brojni standardni testovi, koji se koriste u zavisnosti od potrebe i stepena opremljenosti. U toku testova primenjuju se razni stepeni opterećenja koji odgovaraju funkcionalnim i motoričkim sposobnostima ispitanika. Stepen opterećenja se dozira na biciklergometru ili pokretnoj traci. Isti princip funkcionalnih ispitivanja primenjuje se za ocenu sposobnosti bolesnika (naročito kardiovaskularnih), rekreativaca i vrhunskih sportista. Jasno da je se stepen opterećenja u svim ovim slučajevima drastično razlikuje.

Tekst u celosti možete pročitati ovde 

Share.

About Author

Comments are closed.