Piše: prof. dr Radovan Bigović
Živimo u vremenu trijumfa egoizma i neverovatne strasti za posedovanjem. Kod ljudi se uobličava sve više “tržišni” i “zgrtački” karakter (E. From). Za ljude je postalo važnije imati (primati, dobijati, posedovati, sticati) nego biti (postojati, živeti). Stil života savremenog čoveka, uprkos svim dostignućima i parolama o humanosti i solidarnosti, ne pogoduje zadužbinarstvu. Kod nas se može čuti i pročitati da njega više i nema. No, uprkos svim anomalijama savremenih društava, zadužbinarstvo i duh zadužbinarstva nije uništen u našem narodu. Naprotiv. Istorija Crkve i istorija srpskog naroda je istorija zadužbinarstva, čak i u periodima najvećeg siromaštva i posrnuća. Zadužbinarskim duhom svaki narod nadilazi vreme i istoriju, pa i danas.
Postoje različiti vidovi zadužbinarstva. Danas se obnavljaju stare i stvaraju nove zadužbine: crkvene, kulturne, naučne, prosvetne, umetničke, zdravstvene, humanitarne…Osnivaju se mnogi fondovi, fondacije i zadužbine. Neke nastaju iz nesebične ljubavi prema ljudima i u slavu Božiju, druge u slavu vlastitog ega (dajem da bih dobio). Jedni zadužbinari postaju da se ne zna, drugi da bi se znalo i o tome govorilo. Jedni daju da bi dobili, drugi daju, a ništa ne traže. Zadužbine nastaju iz čovekove težnje i želje da se pobedi smrt i ništavilo, da bi se pretrajalo u istoriji. Zato zadužbinarstvo nije izdatak i gubitak, već najveći dobitak. Zadužbinarstvom se čovek gradi i izgrađuje, menja i preobražava, izlazi iz sebe, saživljava se sa drugim, nadilazi vreme i istoriju. Njime oplemenjuje narav i karakter. Što više daje više ima, tako makar narod veruje.
Uloga države
U svakom društvu i narodu u svim epohama ima nevoljnih i nemoćnih, hendikepiranih, onih koji ne mogu da obezbede sebi uslove za život. Sudbina takvih zavisi od drugih. Zadužbinarstvo u tom kontekstu nije samo etička kategorija dostojna poštovanja, već uslov opstanka mnogih. Briga o nevoljnim i nemoćnim ne može da zavisi samo od milosrdnog duha, čovekoljublja i dobrotoljublja pojedinaca. Za to je neophodna planska socijalna politika koju treba da reguliše i usmerava država. Ona treba da podstiče zadužbinarstvo na razne načine: kroz podsticajne zakone, edukaciju i afirmaciju zadužbinarskog duha. Pored države važan doprinos unapređivanju zadužbinarstva treba i mogu da daju druge institucije, obrazovne, kulturne, humanitarne i medijske.
Hrišćanski etos
Zadužbinarstvo se može unaprediti prvenstveno promenom načina mišljenja i postojanja, izgradnjom kod ljudi svečovečanskog uma, brige, odgovornosti i ljubavi. Svetu je danas neophodna prevashodno jedna “civilizacija” ljubavi, jedan solidarni i integralni humanizam. Takva civilizacija stvara se prvenstveno na temeljima vere i ljubavi, na hrišćanskom etosu, gde osnovni cilj života postaje pobeda sebičnosti i egoizma, otvaranje prema drugome, davanje sebe i svega što čovek ima drugome, a za uzvrat ne tražeći ništa.
Crkva danas na razne načine podstiče zadužbinarstvo i ističe zadužbinare kao pozitivan primer za druge, jer ono što je najvrednije u svakoj kulturi, pa i našoj, izraz je zadužbinarskog duha. Mi se s pravom ponosimo zadužbinama svojih predaka, ali hvala Bogu takve zadužbine i danas nastaju.
