Piše: Milan Nonković
Globalizacijom svetskog tržišta i stvaranjem sve većih alijansi velikih sistema, “male” privredne sredine postaju plen velikih i moćnih. Važeće mišljenje i psihologija koja se oko njega stvara i na našem tržištu prihvataju ovu činjenicu kao neminovnost. No, da li je to baš tako i da li tako mora da bude?
Na žalost, naši političari i ekonomski eksperti nisu prišli problemu sa razumevanjem, niti su počeli da rade na nacionalnoj strategiji privrednog razvoja kao na odgovoru globalizaciji. Mnogi odgovorni ljudi, od lokalnog nivoa (preduzeća, lokalne uprave…), pa sve do onih u resornim ministarstvima bivših i sadašnjih vlada uglavnom su – realni pesimisti. Razloge nalaze u stanju u kojem se nalazi naše društvo u poslednjih petnaestak godina (ratovi, sankcije…) kao da nisu, ili ne žele da budu, svesni da je to stanje uzrokovano, pre svega, nedopustivo lošom organizacijom rada i poslovanja. Opterećeni smo „dobro“ organizovanim kriminalom, što je posledica lošeg i neorganizovanog menadžmenta.
Tu je suština problema. Kao i kod građevine – bez dobrog temelja nema stabilnog objekta. Zato, ako ne na nacionalnom, ono bar na lokalnom nivou treba se reorganizovati i stvoriti uslove za iskorišćenje sopstvenih resursa, bez velikih ulaganja i skupih investicija za kupovinu „tuđe“ tehnologije.
Kad mogu drugi…
Dve relativno male privrede – Japan i Švedska – napravile su svetsko ekonomsko čudo na jednostavan i jeftin način. Dva vodeća svetska eksperta Klaus Helmrich iz Švedske i Shigeyasu Sakamoto iz Japana uspeli su da stvore vrhunske svetske standarde organizacije rada i poslovanja programom „WCP-World Class Of Productivity“, koji pretpostavlja minimalna ulaganja i koji za tri do pet godina garantuje brzi uspon privrednih subjekata, kompletne privrede i standarda svih zaposlenih i građana. Doslednim delovanjem (kroz edukaciju) i adekvatnom primenom ovih standarda u praksi obezbeđuje se svetski nivo konkurentnosti proizvoda ili usluga privrede. Ovo je put za otklanjanje uzročnika mnogih loših pojava (nezaposlenost, male plate i nizak standard, siromaštvo, bela kuga, kriminal, korupcija…), a najvažnije – mnogih zavisnosti i uslovljavanja od strane ekonomski bogatih sila. Ako su to uspele Švedska i Japan, zašto ne bi i naša privreda, kroz jačanje pojedinih privrednih subjekata?!
Kako WCP funkcioniše?
Program WCP je koncipiran tako da se već nakon info-seminara, a pogotovo tokom obuke tehnologa-menadžera uključenih preduzeća, jasno naziru i uočavaju mogući efekti na mikro, mezo i makro planu, i to bazirani na činjenicama. Nakon obuke sledi „snimak“ postojećeg stanja uz „dijagnozu“, na osnovu čega se pristupa „terapiji“ odabranim pomoćnim alatima (sistemi, metode i tehnike), uz uslov da se terapija dosledno sprovodi.
Uz doslednu primenu i uz motivisano angažovanje svih u organizaciji (od vlasnika, preko njihovih odabranih saradnika – menadžmenta svih službi, do svih izvršilaca- radnika), već u roku od tri do šest meseci uočljivi su dobri rezultati, a nakon šest do dvanaest meseci poslovni rezultati se jasno vide. Ovi rezultati ogledaju se u povećanju produktivnosti (smanjenju troškova i angažovanju kapitala) po jedinici proizvoda/usluga od nekoliko desetina do nekoliko stotina procenata. Ceo proces protiče bez kapitalnih investicija u, recimo, novu opremu; tek na osnovu na ovakav način stvorenog viška vrednosti i po argumentovanoj potrebi ide se u nove investicije. Dakle, odbacuje se u potpunosti naša navika za podizanjem skupih kredita, koji još više opterećuje cenu krajnjeg proizvoda/usluge.
WCP program je sačinjen od metoda i tehnika koje su nastale tokom razvoja nekih od najvećih firmi (Nokia, Volvo, Saab, Ford, General Motors, Mercedes, Toyota, Honda, Matsushita) kao plod rešavanja problema na koje su one nailazile tokom razvoja. Osnovno polazište je da se racionalizacijom maksimalno iskoriste već postojeći materijalni resursi i ljudski kapital. Celokupno privređivanje u proizvodnji roba i usluga svodi se na minimizaciju troškova i minimalni angažovani kapital po jedinici proizvoda ili usluga u trenutno zatečenim uslovima. Na ovaj način efekti se, i pre novih ulaganja, mogu videti i procenjivati. Sve ovo vodi do sticanja zdrave konkurentske snage, kako na domaćem tako i na stranom tržištu.
Ciljevi programa
Najrazvijenije i ekonomski najjače zemlje sveta – SAD, Japan, Nemačka, Engleska, Italija… neprekidno rade na svom razvoju, usavršavajući pomenute standarde sa vidnim efektima. Švedsko ekonomsko čudo nastalo je nakon realizacije 20.000 projekata promena. Sa ovim sprovedenim projektima prosečna produktivnost je povećana za oko 50% na globalnom planu, a u mnogim pojedinačnim slučajevima i mnogo više. Program omogućava postizanje sledećih ciljeva:
· povećanje konkurentnosti na domaćem i stranom tržištu
· povećan dohodak – proširenje kapaciteta i zaposlenosti
· smanjenje troškova – povećanje plata-veća izdvajanja za budžete
· povećanje koeficijenta obrta kapitala i smanjenje zaduženosti kod banaka
· povećanje produktivnosti u postojećim uslovima
· povećanje fleksibilnosti proizvodnje – smanjenje vremena i troškova pri prelasku sa jednog na drugi nalog
· smanjenje škarta, proizvodnja sa 0 grešaka
· obrazovanje razvojnih timova koji po završetku projekta samostalno nastavljaju da sprovode nove projekte
· novi stručnjaci osposobljeni da lakše preuzimaju znanja razvijenih firmi
· stvaranje svesti da jedino „sopstvenim snagama“ možemo napredovati.
Meriti i uvažavati stalno poboljšavanje produktivnosti
Po rečima autora WCP programa Klausa Helmricha, sve na svetu je merljivo, pa tako i produktivnost. Objašnjavajući o kakvom merenju se radi, Helmrich kaže: „Produktivnost se meri kao output/input. Najniži nivo merenja je deo neke radne operacije u obliku standardnog vremena za dotičnu radnu operaciju/direktno vreme za radnu operaciju. Važno je da se mere rezultati kako bi rad na produktivnosti išao u pravom smeru: da li postajemo bolji ili lošiji, kako i da li sprovedena poboljšanja pružaju očekivane rezultate. Iza ovoga treba reći da ono što se meri to se i poboljšava, ono što se ne meri propada.“
Merenje samo po sebi ne obezbeđuje nikakav rezultat. Ono samo omogućava uvid u postojeću situaciju (stanje) koje treba da motiviše na preduzimanje konkretnih mera. Područja za preduzimanje mera koje vode ka poboljšanju produktivnosti jesu:
· Metod (M) – kako umešno i razumno radimo
· Učinak (U) – kojim intenzitetom, motivacijom i preciznošću se izvršava rad (odnosi se kako na manuelan rad tako i na mašinske procese)
· Stepen iskorišćenja (I) – koliki deo od radnog vremena se koristi za stvaranje vrednosti za kupca/potrošača)
Od posebnog je interesa da se stvaraju multiplikacioni efekti između ova tri faktora.
Sveukupno poboljšanje produktivnosti je proizvod M x U x I.
Ova jednostavna metoda odbacuje stare predrasude da se na porast produktivnost može uticati najviše 10-20%, jer je stvarnost drugačija i mogućnost višestruko veća. Evo jednog primera. Pretpostavimo da posedujemo rešenje koje će dovesti do toga da se metod rada poboljšava tako da vreme za obavljanje nekog posla može da se skrati sa 1h na 0,7h, motivisanost se povećava tako da se intenzitet povećava sa 90% na 95% i stepen iskorišćenosti se povećava tako što se proces učini sigurnijim od 65% na 80%.
Efekat: 1,0/0,7×95/90×80/65=1,43×1,06×1,23=1,86 (86%)
Kao što se vidi, sveukupni efekat od +86% zaista je impozantan. Da bi se postigao ovaj tip poboljšanja, zahteva se sistematski i sa ciljem usmeren rad na produktivnosti koji, na žalost, nije uobičajen u Srbiji.
Kupovanje produktivnosti
Političari i čelni rukovodioci u preduzećima rado govore o značaju investicija, ali se istovremeno ne slažu u pogledu toga da li mi posedujemo dobru klimu za investicije. Investiranje zarad povećanja produktivnosti, tj. da se produktivnost „kupi“, ima i jasne negativne efekte. Često se pokazivalo da nismo „sposobni“ da u potpunosti iskoristimo investicije u nove tehnologije, bez prethodnog obrazovanja, a to potvrđuje i jedna studija rađena od strane WCP, koja pokazuje da je stepen iskorišćenosti novih tehnologija iznenađujuće nizak – samo oko 55%.
Mnogi veruju da je automatizacijom nekog procesa posao završen; da nema više nikakvih mogućnosti za poboljšanja. Istina je, međutim, drugačija. Jedna sveobuhvatna analiza metoda rada u fabrici Volvo je pokazala da je moguće povećati kapacitete za 60% uprkos tome što su procesi rada 90% automatizovani. Shigeyasu Sakamoto, potpredsednik Japan Management Consulting Groupe je jednom prilikom prokomentarisao:„Vi Evropljani isuviše lako odlučujete da kupite produktivnost, pri čemu zaboravljate kako se ona stiče“.
Sticanje produktivnosti
Sistematski usmeren rad na produktivnosti daje veće efekte, a da ne zahteva kapital u većem obimu. Međutim, linijom manjeg otpora mnogi neiskusni privrednici se usmeravaju ka velikim investicijama u nove mašine ili tehnologiju, koju na kraju ne umeju da iskoriste. Studija WCP, kojom su bila obuhvaćene kompanije Volvo Cars, ABB, ITT Flight, Dimlex (ranije Siemens), pokazala je da se samo na nivou radnih mesta metode rada mogu poboljšati između 20% i 30%. Kada bi se pored toga izvršila i poboljšanja na postojećim procesima ili proizvodima, mogućnosti bi mogle da se dupliraju. Ni jedno od ovih rešenja na zahteva investicije, osim u obrazovanje menadžmenta.
Play-of vreme se može izračunati, i ono prosečno iznosi tri do šest meseci. Ovo se odnosi na poboljšanja u metodama rada. Uz to dolaze mogućnosti za poboljšanje u Učinku (motivu) i Stepenu iskorišćenosti.
Žetva efekata
Prihvatanjem WCP programa, koji podrazumeva dosledno sprovođenje metoda i tehnika kao što su Analiza aktivnosti, MTM, SAM, Ergosam, Just in Time, Kanban, Pokayoke, MDC, putem obrazovanja kadrova-menadžmenta, celokupan rad usmerava se na stvaranje ekonomskih efekata kao što su povećanje prihoda (povećanjem kapaciteta, skraćenjem protočnog vremena), smanje troškova (po jedinici proizvoda ili usluga), smanje angažovanja kapitala (mašine, roba i dr.).
Ali, u nedostatku jasnih pouzdanih ciljnih slika poslovne koristi, nizak nivo iskorišćenosti i loši metodi rada i poslovanja već u početku potkopavaju vrednost investiranja. Velika odgovornost leži na čelnim rukovodiocima da se ne stane na pola puta kako bi mogli da se “žanju” rezultati sprovedenih poboljšanja. A iskustva pokazuju da žetva efekata ni izbliza nije onolika koliki su stvarni potencijali poboljšanja. To su pitanja koja svom težinom leže na vlasnicima i čelnim rukovodiocima preduzeća. Postoji puno toga što uzrokuje loš razvoj produktivnosti. Jedno je sigurno: resursi znanja koja postoje u preduzećima (danas neophodna da se sistematski sprovode aktivnosti na povećanju produktivnosti) radikalno su smanjeni, a u nekim ne retkim slučajevima potpuno su zatrti. Verujem da ovo važno pitanje vodi konstataciji da ti neiskorišćeni resursi u kratkom vremenu moraju biti ispisani crvenom olovkom.
Međutim, rešenja postoje. Resursi takođe, ali neophodno je da se okrenemo sopstvenim snagama i da iskoristimo vlastite potencijale. Ako želimo da vodimo ravnopravnu utakmicu sa nadolazećom globalizacijom, moramo koristiti njihovo oružje i to bolje i uspešnije od njih. Jedini cilj u toj utakmici treba da bude konkurentnost: brzina (od narudžbe do isporuke), kvalitet (koji prihvata tržište), cena (koju hoće da plati kupac).
Globalizacija je u osnovi podelila svet na one koji su bezrezervno za i one koji su apriori protiv. Za međunarodnu mrežu eksperata (WCP) ona je poziv da se krene stopama onih za koje je globalizacija, pre svega, sinonim optimizacije tehnoloških procesa i funkcionisanja u 21. veku. Ako želimo da budemo kompatibilni sa svetom, te da mu se priključimo u razvoju i dostignućima, neophodno je da učimo od onih koji su u tom razvoju najdalje stigli. Potrebno je da globalizacija u našim mislima i delima postane sinonim brzih transformacija i efikasnog stizanja u društvo razvijenih i uspešnih. Za nas je to pitanje opstanka.
