Prodaja (samog sebe): Savest i samosvest

0

Piše: Vladimir Majstorović

U proteklih mesec dana imao sam nekoliko veoma interesantnih razgovora sa vlasnicima i generalnim direktorima kompanija. Crvena nit koja se provlačila kroz sve te razgovore je sledeća – recesija je uticala na smanjenje lojalnosti kod top menadžera. Povodom toga, namerno ili sasvim slučajno, na pamet mi pada rečenica: „Ko traži lojalnost, neka sebi kupi psa“. Ali ne želim da dodatno iritaram direktore, pa ću da je prećutim. Plus, razumem ih. Nije džabe George MacDonald rekao: „Imati poverenja u nekoga je veći kompliment nego da ga volite“…

Direktorima se u razgovorima sa novim kandidatima, kažu, neprekidno dešava isti scenario: kandidati su odlični u priči, a kada krene posao ubrzo se vidi da „to nije to“, pa već tokom godinu dana ili dobiju otkaz ili ga sami daju i prelaze u novu firmu. I tako se priča ponavlja… „Imam utisak kao da su kod tebe bili na treningu prodaje“, rekao mi je jedan GM. Ovu opasku doživeo sam kao kompliment. Ona me je podsetila na kod nas dosta zapostavljenu veštinu „kako napredovati u karijeri“. Siguran sam da ima veliki broj ljudi koji su svesni da je život samo jedan i da svima nama vreme za stvaranje karijere ograničeno. Zato ću ovde sa čitaocima podeliti neke osnovne ideje. Ko želi više, zna gde me može naći.

Dakle, sve počinje od generalnih direktora i njihovog nezadovoljstva menadžerima koji nikako da se skrase u jednoj kompaniji. Ovoj „bolesti“, žale se, podložni su menadžeri na sve višim i višim pozicijama. Znam da im neće biti lakše, ali moram da kažem da je tako i u svetu. I da će biti sve gore i gore. Ili, ako će im tako biti lakše – biće sve dinamičnije i dinamičnije. Godine 1996. u toku prve godine rada menjalo se svega 6%  top menadžera, 2003. stiglo se do 15%, da bi u godinama pre ove velike svetske recesije taj broj dostigao 18%.

Svojim i tuđim očima

Istraživanje koje je urađeno u SAD-u pokazuje da je kod ljudi mlađih od trideset godina novac primarni razlog zbog koga dolaze na posao. Onima koji su iznad te starosne granice, u koju grupu spada najviše menadžera o kojima ćemo govoriti, zadovoljstvo poslom predstavlja veći mamac. I tu postoji jedno nepisano pravilo – drugi nas procenjuju na osnovu naših rezultata, a mi sebe na osnovu onoga šta smo uvereni da možemo da uradimo. Pa hajde onda da pomognemo menadžerima da realno sagledaju u kojoj meri poseduju veštine koje se traže u procesu napredovanja u karijeri.

I ovde je, naravno, prodaja na prvom mestu! Ljudi koji danas prave uspešne karijere su izuzetni prodavci – oni znaju kako da prodaju svoje, ali i tuđe ideje kao da su njihove. Već smo na osnovu iskustva generalnih direktora sa početka teksta videli da im odlični prodavci neprekidno prodaju sebe, a oni nikako da shvate mehanizam prodaje.

Organizovanost je veština koja se nekako veoma lako primećuje. Smatra se da je red na stolu dobar pokazatelj organizovanosti, odnosno reda u glavi. Ne mora da znači, ali je opšte prihvaćeno. Pa ako je tako, onda tako treba i postupati.

Motivacija je takođe lako uočljiva. Kažu da motivisan čovek može da pomeri zid. Na žalost, poslovni svet je pun onih kojima fali motivacija, ali zato opravdanja imaju na pretek. Motivacija je kao higijena. I zato je neophodno svakodnevno je upražnjavati. Prvo da motivišemo sebe, a onda i sve ljude oko nas.

Komunikacija se danas shvata veoma široko. Za direktore komunikacija pre svega podrazumeva sposobnost jasnog shvatanja šta treba uraditi i prenošenje istog na niži nivo.

Timski rad je neizostavni element svih oglasa, od čistačice pa do generalnog direktora. Kada pogledam gde nas je sav taj timski rad doveo, setim se reči Marka Tvena: „Pojedinac ponekad može da ispadne glup, ali za pravu glupost nema ničeg efikasnijeg od timskog rada!“

Umešnost rukovođenja se veoma često podrazumeva, ali na kraju se ispostavi da čovek to nikada nije učio. Ako nije učio, onda je mala verovatnoća da mu je to genetski dato. I naravno, specijalitet je da rukovoditi ljudima u kriznim vremenima, nije isto kao što se rukovodilo u vremenu koje nije nazivano vreme krize, nego stabilizacije, pa ratno vreme, pa tranziciono i napokon dođosmo dotle dokle smo došli.

Tekst u celosti možete pročitati ovde

Share.

About Author

Comments are closed.