Piše: dr Zorica Tomić
Jedna od predrasuda koja prati pojam savremenog menadžera, kao mladog i uspešnog čoveka pred kojim je obećavajuća budućnost puna izazova, čestih avantura, dalekih putovanja, sofisticiranih žena, neverovatnih poznanstava i poslovnih iskustava nedohvatljivih ljudima iz drugih profesija, odnosi se na opštevažeće uverenje da je jedino što je potrebno za njihov brzometni uspeh, osim kameleonskog karaktera kojim će se preporučiti svakom novom upravljačkom bordu, odsustvo svake emocionalnosti i sposobnosti za empatiju.
Ako se ovome doda i uverenje da su oni najuspešniji, ophrvani sopstvenom ambicijom, idejom o ličnoj veličini, i fantazijama o svom postignuću, kategoriju prijateljstva interpretirali u smislu opsesivnog bavljenja sobom kao najboljim prijateljem, onda je pomenuta slika krajnje neprivlačna.
Ruku na srce, ovakvom stanju stvari su doprineli sami menadžeri. Rukovodeći se alibijem “profesionalizma”, ekonomskog interesa, ili najprostije, logike kapitala, mnogi od njih su, zarad sopstvenog uspona po strmoj litici menadžerskog univerzuma, sa koje lako može da se nepovratno sklizne u provaliju zvanu “neuspeh”, zaboravili na vrednosni sistem koji ljudsko opštenje odvaja od pukih strategija preživljavanja karakterističnih za ostale vrste…
Tekst u celosti možete da pročitate u virtuelnom izdanju časopisa.
