Po­slov­no-tu­ri­stič­ki pu­to­pis – Šri Lan­ka (2)

Piše: Zve­zdan Hor­vat

Na­sta­vak pri­če o za­ni­mlji­voj ostrv­skoj ze­mlji sme­šte­noj na se­ve­ru In­dij­skog oke­a­na, tik uz ju­žnu oba­lu In­dij­skog pot­kon­ti­nen­ta…

  

Lu­ta­ju­ći ostr­vom na­i­la­zi­li smo na raz­ne po­ro­dič­ne fir­me. Jed­na od njih bi­la je or­di­na­ci­ja tra­di­ci­o­nal­ne bilj­ne me­di­ci­ne ko­ja po­sto­ji već 12 ge­ne­ra­ci­ja i ko­ja je ne­dav­no osno­va­la i fa­kul­tet ko­ji tra­je 7 go­di­na. Je­dan od stu­de­na­ta za­vr­šne go­di­ne nam je po­ka­zao raz­li­či­te za­či­ne – ci­met, ka­kao, va­ni­lu, bi­ber, ka­ri, ali i ne­ke lo­kal­ne za ko­je ne zna­mo, i  ob­ja­šnja­vao nji­ho­va le­ko­vi­ta svoj­stva. Po­sle to­ga nas je pre­gle­dao pe­de­set še­sto­go­di­šnji le­kar, či­ji otac i de­da se ta­ko­đe ba­ve le­će­njem bilj­ka­ma. (Za­ni­mlji­vo je da je na­sled­ni­ka u taj­ne bi­lja­ka uvo­dio de­da, a ne otac, mo­žda zbog to­ga što je de­da imao vi­še str­plje­nja). I to je nji­ho­vo pra­vi­lo.

Ima­li smo pri­li­ke da vi­di­mo i sta­re knji­ge re­ce­pa­ta, u ko­je uvid ima sa­mo po­ro­di­ca. Is­pi­sa­ni na pal­mi­nom li­šću, uve­za­ni u ob­li­ku iz­du­že­nih pa­ke­ta, raz­li­či­ti su za mu­škar­ce i že­ne.

Sve za­jed­no na nas je osta­vi­lo uti­sak ve­o­ma raz­vi­je­nog bi­zni­sa ko­ji do­se­že do svih kon­ti­ne­na­ta.

Zdra­vlje pre sve­ga…

Kao do­da­tak u ova­kvim in­sti­tu­ti­ma, ali i u ho­te­li­ma, ve­o­ma su raz­vi­je­ne po­ro­dič­ne fir­me ko­je se ba­ve aju­ver­da tret­ma­ni­ma ili jed­no­stav­ni­je re­če­no – ma­sa­žom. Osim ma­sa­že na ras­po­la­ga­nju su i par­ne sa­u­ne sa le­ko­vi­tim li­šćem. Za­ni­mljiv je kre­vet pre­kri­ven li­šćem na ko­ji leg­ne­te i bu­de­te po­kri­ve­ni po­klop­cem kao da ste na kvar­co­va­nju, ta­ko da vam je sa­mo gla­va slo­bod­na. Ta­ko ušu­ška­ni ima­te tret­man ko­ji tra­je 10 mi­nu­ta. U po­nu­di je i „apa­ra­tu­ra” za ukla­nja­nje gla­vo­bo­lje, ali to se ni­smo usu­di­li da pro­ba­mo.

Na ove tret­ma­ne nas je upu­tio vo­dič, sma­tra­ju­ći da su ove ma­sa­že ori­gi­nal­ni tret­ma­ni u od­no­su na ho­tel­sku, sa­vre­me­nu, već na­ma zna­nu po­nu­du. Mo­ram pri­me­ti­ti da su ovi tret­ma­ni sku­plji ne­go što je slu­čaj sa kla­sič­nim ma­sa­ža­ma kod nas, što je ve­ro­vat­no i nor­mal­no, jer se ve­o­ma tra­ži.

… a on­da i bri­ga za pri­ro­du

Po­sto­ji ne­ko­li­ko ne­vla­di­nih or­ga­ni­za­ci­ja ko­je se ba­ve za­šti­tom ži­vo­ti­nja, od ko­jih su naj­po­zna­ti­je si­ro­ti­šte slo­no­va i uz­ga­ja­li­šte kor­nja­ča. Lju­di sa ve­li­kim en­tu­zi­ja­zmom po­ku­ša­va­ju da po­mog­nu i, iz­me­đu osta­log, pla­ća­ju do­bru ce­nu ri­ba­ri­ma i me­šta­ni­ma da ja­ja kor­nja­ča ne ko­ri­ste u is­hra­ni. Ja­ja ina­če ne­ma­ju tvr­du lju­sku već su me­ka­na, a sa­mim tim ne­žni­ja i ra­nji­vi­ja. Sa­ču­va­li su i ne­ko­li­ko kor­nja­ča ko­je su po­vre­đe­ne, kao i al­bi­no kor­nja­ču, a sve one ne bi ima­le ni­ka­kvu šan­su za pre­ži­vlja­va­nje na otvo­re­nom mo­ru. Ova or­ga­ni­za­ci­ja is­tra­ja­va u na­me­ri da raz­mno­ža­va­njem po­ve­ća­va broj kor­nja­ča i da ih vra­ća u pri­rod­nu sre­di­nu.

“Ka­men no­vih po­če­ta­ka”

Još jed­na vr­sta bi­zni­sa ko­ja je ras­pro­stra­nje­na su dra­gu­ljar­ni­ce, bi­lo kao kla­sič­ne pro­dav­ni­ce, bi­lo da u svom sklo­pu ima­ju i rud­ni­ke me­se­če­vog ka­me­na. Ovaj po­lu­dra­gi ka­men se va­di sa ne­kih 20 m du­bi­ne, is­pi­ra u vo­di i no­si u fa­bri­ku na ob­ra­du. Uslo­vi ra­da ov­de su da­le­ko od ide­al­nih, dok sa­me dra­gu­ljar­ni­ce is­pu­nja­va­ju sve stan­dar­de. Pri­li­kom ku­po­vi­ne ni­kad ne tre­ba pri­hva­ti­ti pr­vu po­nu­đe­nu ce­nu, jer se na­kon cen­ka­nja iz­nos mo­že spu­sti­ti ba­rem za 25%.

Na uslu­zi tu­ri­sti­ma

Vo­žnja tu­ri­sta u sa­fa­ri par­ko­vi­ma je ta­ko­đe je­dan od na­či­na na ko­ji pri­vat­ni­ci mo­gu da ostva­re lep pri­hod. Par­ko­vi je­su u vla­sni­štvu dr­ža­ve, ali pri­vat­ni­ci or­ga­ni­zu­ju obi­la­ske. U na­ci­o­nal­nom par­ku Ja­le (Yale) tu­ri­sti­ma sto­ji na ras­po­la­ga­nju 400 dži­po­va za raz­gle­da­nje, ko­jom pri­li­kom mo­gu da vi­de le­o­par­de, slo­no­ve u di­vlji­ni, kro­ko­di­le i dru­ge ži­vo­ti­nje ko­je ži­ve na tom pod­ne­blju.

Uz šo­lju ča­ja

Ka­da su En­gle­zi oku­pi­ra­li ostr­vo sa so­bom su do­ne­li i čaj, ko­ji od­lič­no uspe­va u pla­nin­skim pre­de­li­ma. Naj­po­zna­ti­ji je cr­ni čaj, ko­ji u šo­lji ima na­ran­dža­stu bo­ju – oranž pe­ko (oran­ge pe­koe), u pet va­ri­jan­ti fi­no­će i ja­či­ne. Je­dan od tih ča­je­va po­znat je kao En­glish Bre­ak­fast čaj. Pro­iz­vod­nja ča­ja se od­vi­ja u ne­ko­li­ko fa­za. Na po­lji­ma se be­re po ne­ko­li­ko li­sto­va sa sva­ke gra­ne (u Ki­ni se, na pri­mer, be­ru sa­mo naj­ma­nji li­sti­ći ze­le­nih ili be­lih ča­je­va), za­tim se oni pri­rod­no su­še i do­bi­ja­ju se uvr­nu­ti li­sti­ći naj­vi­šeg kva­li­te­ta. Za da­lju ob­ra­du li­sti­ća ko­ri­sti se ir­ska peć na dr­va (zbog mi­ri­sa) ko­ja je in­sta­li­ra­na 1921. i dav­no amor­ti­zo­va­na. Li­sti­ći se po­tom me­lju ne­ko­li­ko pu­ta, osta­ve da od­sto­je, ukla­nja se ne­či­sto­ća i na kra­ju se pa­ku­ju u ve­li­ke vre­će. Ta­ko pa­ko­van čaj se pro­da­je na ber­zi, gde ve­li­ke kom­pa­ni­je do­la­ze da ku­pe si­ro­vi­nu.

Ov­da­šnje fir­me sa­da ra­de na po­spe­ši­va­nju imi­dža lo­kal­nog bren­da ta­ko da se čaj ne pro­da­je sa­mo u rin­fu­zi, već upa­ko­van u ma­la prak­tič­na ali i luk­su­zna pa­ko­va­nja. Ae­ro­drom je jed­no od me­sta za pro­mo­vi­sa­nje bren­da, ali i pro­pa­gi­ra­nje ide­je da se na ovaj na­čin kre­i­ra­ju no­va rad­na me­sta i za­po­šlja­va­ju lju­di. Ne­što kao na­še “ku­puj­te do­ma­će”, slo­gan ko­ji je kod nas bio po­pu­la­ran i pre 1941.

U po­sled­njih de­set go­di­na iz­da­je se knji­ga bren­do­va Šri Lan­ke, ko­ja sa­dr­ži li­stu naj­u­spe­šni­jih. Za­ni­mlji­vo je vi­de­ti isto­ri­ju ne­kih kom­pa­ni­ja.

Pri­mer je la­nac pe­ka­ra Pe­re­ra i si­no­vi (Pe­re­ra & Sons) ko­ji po­sto­ji od 1902. go­di­ne. Da­nas pra­u­nuk vo­di po­sao i uspe­šno ga ši­ri. U po­se­du ima­ju 111 pro­dav­ni­ca ko­je po­se­ti od oko 50.000 lju­di dnev­no. Po­red to­ga raz­vi­ja­ju i lan­ce tra­di­ci­o­nal­nih re­sto­ra­na sa ka­ri­jem i ul­tra mo­der­ne ka­fee sa svet­skim iz­bo­rom hra­ne.

Dru­gi brend ko­ji mi je pri­vu­kao pa­žnju je Sin­ger, ko­ji je bio spon­zor ra­ni­je po­me­nu­te tr­ke slo­no­va. Da, to je brend ši­va­ćih ma­ši­na osno­van 1851. go­di­ne u SAD. Sin­ger Šri Lan­ka je osno­van 1877. go­di­ne i raz­vi­jao se u prav­cu di­stri­bu­te­ra svih vr­sta teh­ni­ke i to u po­sled­njih tri­de­se­tak go­di­na. Ta­ko­đe su za­po­če­li bi­znis i sa me­ga mar­ke­ti­ma u ko­ji­ma se pro­da­je sve za ku­ću, a na ko­je mo­že­te na­i­ći i u ru­ral­nim pre­de­li­ma. Zna­ča­jan udeo ima­ju i u pro­jek­ti­ma elek­tri­fi­ka­ci­je ško­la i uvo­đe­nja vo­do­vo­da u se­la,  što sa po­no­som is­ti­ču.

Mar­ke­ting i bren­di­ra­nje

Ka­da je mar­ke­ting u pi­ta­nju, naj­vi­še se re­kla­mi­ra­ju te­le­ko­mu­ni­ka­ci­o­ne kom­pa­ni­je, ma­da mo­že­te na­i­ći i na No­kiu ili Sam­sung. Si­stem bren­di­ra­nja i re­kla­mi­ra­nja je po­se­ban. Šri Lan­ka ima ma­lo gra­do­va i na­se­lja ko­ji ugla­vom pra­te put, sa­mim tim na­i­la­zi­te na ve­li­ki broj sva­ko­ja­kih ma­lo­pro­da­ja. Ni­vo tih rad­nji je ve­o­ma ni­zak, mo­že se re­ći si­ro­tinj­ski. Bren­do­vi se re­kla­mi­ra­ju ta­ko što se re­kla­ma po­sta­vi na zgra­du gde je rad­nja, a u ćo­šku re­kla­me mo­že­te na­ći na­ziv i adre­su rad­nje. Ta­ko ra­de ve­li­ke do­ma­će (po­red te­le­ko­mu­ni­ka­ci­ja, ogla­ša­va­ju se pre­hram­be­ni pro­iz­vo­di) i stra­ne kom­pa­ni­je – Pep­si, Co­ca Co­la, Ne­stle, Bosch, a na­i­ći će­te i na “pa­na­dol” i “mag­gi su­pe”. Ta­ko da ako to­kom šet­nje vi­di­te re­kla­mu za “pa­na­dol”, znaj­te da je si­gur­no od­mah is­pod re­kla­me apo­te­ka.

Na­i­šao sam i na re­kla­me za Hol­cim i La­farž (La­far­ge). Na­rav­no, u glav­nom gra­du su pri­sut­ni i pla­ne­tar­no za­stu­plje­ni McDo­nalds i KFC gde su uglav­nom stran­ci glav­ni po­tro­ša­či. Po­sto­je re­kla­me za raz­ne ško­le, pa i za MBO stu­di­je u or­ga­ni­za­ci­ji Lon­don­ske po­slov­ne ško­le – Lon­don Bu­si­ness School. (Za me­ne je ve­li­ko iz­ne­na­đe­nje bi­lo po­sto­ja­nje ve­li­kog bro­ja knji­ža­ra ko­jih ima mno­go mno­go vi­še ne­go kod nas. Da li je mo­žda uzrok to­me ne­do­volj­no raz­vi­jen in­ter­net ni­sam us­peo da sa­znam.)

Ma­lo­pro­da­ja

U Ko­lom­bu smo ob­i­šli raz­li­či­te tr­žne cen­tre, gde sam na­i­šao na pro­dav­ni­cu ci­pe­la Ba­ta kao je­di­ni na­ma po­zna­ti brend, što je u eri glo­ba­li­za­ci­je, a i na osno­vu do­sa­da­šnjeg is­ku­stva ka­da su pu­to­va­nja po sve­tu u pi­ta­nju, bi­lo pro­sto ne­ve­ro­vat­no. Pro­dav­ni­ca Ba­ta ov­de ima do­sta i mo­ram pri­me­ti­ti da su ce­ne ba­rem tri pu­ta ni­že ne­go kod nas. Na­rav­no, te­ško je pro­ve­ri­ti da li su to iste ci­pe­le, ali sam si­gu­ran da sam vi­deo ne­ko­li­ko mo­de­la ko­ji se kod nas pro­da­ju po mno­go vi­šoj ce­ni. Ne po­sto­ji par ko­ji je sku­plji od 30 evra. Da li je u pi­ta­nju pri­la­go­đa­va­nje tr­ži­štu ili mi (stan­dard­no) pre­pla­ću­je­mo ro­bu, ko zna?

U tr­žnom cen­tru gde se na­la­zi­la ova pro­dav­ni­ca obu­će, na­rav­no, po­sto­ji sa­mo­po­slu­ga. Iz­me­đu osta­lih, na­i­šao sam na Car­gills Food City, naj­zna­čaj­ni­ji la­nac ma­lo­pro­da­ja hra­ne ko­ji se mo­že na­ći u mno­go me­sta i to po svet­skim stan­dar­di­ma. I oni ima­ju “lav” (“lion”) pi­vo. Pi­je se u fla­ša­ma od 0,65 l, što je za­ni­mljiv po­da­tak na­šim kon­zu­men­ti­ma pi­va.

Na kra­ju…

Bi­lo je ovo in­te­re­sant­no is­ku­stvo sa jed­nom biv­šom ko­lo­ni­jal­nom dr­ža­vom i svim nje­nim kon­tra­dik­tor­no­sti­ma. Mo­guć­nost da ko­mu­ni­ci­ram sa “pra­vim” me­šta­ni­ma da­la mi je iz­u­ze­tan uvid u ži­vot na Šri Lan­ci. Za­to ov­de ni­sam hteo da pri­čam o pre­div­nim dvor­ci­ma (Si­gi­ri­ja) ili hra­mo­vi­ma (Hram Bu­di­nog zu­ba u Ken­di­ju), već da pri­ka­žem ne­ke cr­ti­ce iz sva­ko­dnev­nog ži­vo­ta, ko­je se mo­gu po­slov­no tu­ma­či­ti.