Čitav svet se deli na dve grupe: jedni na semaforu kada im priđe neko sa masnom krpom i ponudi da obriše prozore izvade nešto sitnine i daju je shvatajući to kao neformalni uslužni odnos na granici milostinje. Drugi ne daju ništa, zabranjuju da se prljavština razmazuje preko njihove šoferšajbne i, ukratko, shvataju sve to kao milostinju i ucenu i ne pristaju na nju. U koju god od ove dve grupe da spadate, nema razloga da ne priznamo da se isti proces odvija na mnogo višem nivou svuda oko nas u biznisu i da pre ili kasnije svi pristanemo na njega.
Stvarno virtuelno
Nema razloga da za prisustvo na nekom malom šugavom sajtu koji je samo obećao da će napisati nešto lepo o vama ili vašem proizvodu plaćate išta. Mislim, ako se radi o poslovnom modelu gde oni mogu da pokažu/dokažu stizanje do određenog broja veoma određenih mušterija na koje će konkretno uticati to možda i ima smisla. Ako je jako jako jeftino. Najčešće nije dobro obrazloženo niti je sasvim besplatno (da, to bi bilo jako jako jeftino) i onda ispada da tu dajete milostinju. Nemojte. Bolje čuvajte sitniš za one klince što čiste šoferšajbne. Oni su bar čitav dan na nogama, mašu onom krpom, nešto i čavrljaju sa vama, demonstriraju da žele neki poslovni odnos, ne kažu samo nadureno: mi smo najveći od svih nebitnih sajtova, pa nam dajte nešto… čiko.
3 kg stručnjaka
Dobijate dopis od grupe eminentnih stručnjaka za tržišne procese. Ne, ne mogu mnogo da vam pomognu oko advertajzinga, obuke, čak ni PR-a, ali bi rado da vam ponude ultra kvalitetno “strateško savetovanje” iz oblasti mesadžinga. Da, mesadžinga (ili masažinga, ako ćemo iskreno). Oni će da vas savetuju kako da se pozicionirate i kako da pričate da ste upravo ono što jeste i da vam kažu koliko ste uspešni u tome. Kako ja vidim, vi ćete i dalje da radite sve isto što radite, a oni će da vas pohvale. Ili još gore, kritikuju.
Proklete olovke
Nude vam plastične olovke sa mrljavo urađenim žigom vaše firme. Olovke su delo nekog neimenovanog umetnika negde duboko u Aziji ili Dobanovcima. Grozne su. Nemate problema da to kažete ponuđaču. Evo opet: Grozne su. Izgledaju kao da će se raspasti posle dva žvrlja, slova se već brišu, mirišu pogrešno i verovatno su izlivene od svežeg nuklearnog otpada. Ali tada čujete cenu. Nekoliko puta manju od one koju vam inače traže. Dakle, sledi: “Šta ja zakeram, mislim, uopšte i nisu toliko loše; na kraju krajeva razgrabiće se i poslužiće nečemu…” Brzo pitanje: zašto im “milostinju” ne date u kešu i zamolite da olovke negde zakopaju?
Nova mantra
Znate za onu izreku iz sredine prošlog veka: “Niko nikad nije bio otpušten zbog toga što je za svoju firmu kupio IBM-ov uređaj”? Tu bi se htelo reći, jel te, da su IBM uređaji toliko kvalitetni da ih svi uvek vide kao dobar izbor i da se to čini i u vašoj firmi, pa da ne možete pogrešiti ako… Ma, shvatili ste… E, danas ovde važi jedna fina podvarijanta: ”Niko nikad nije bio otpušten zbog toga što je kupio najjeftinije moguće uređaje u kosmosu koji jedino mogu da rade tako što oko njih stalno sede i /ili leže tri čoveka u zamašćenim kombinezonima i kontinualno ih popravljaju, podmazuju i zatežu. Mislim, to je dobro rešenje za problem nezaposlenosti, a i humano je – kaže lošim firmama da neće biti zapostavljene i ignorisane. Ali je ipak neka vrsta milostinje.
Kikiriki po kikiriki, puter od kikirikija
Birate novog (sa)radnika. Imate prilično karikaturalan izbor: jedno izuzetno neiskusno i nesigurno biće koje možete da unajmite za kikiriki i ozbiljnog zahtevnog radnika koji se već dokazao i tu već morate da odvojite koji kontejner kikirikija. Kojeg ćete unajmiti? Trik pitanje, jer izbor je tako očigledan da boli: obojicu. Naravno da ćete prvo unajmiti nesigurnog i jeftinog, dobro ga istrenirati, isprobati, isfrustrirati i išutirati i zatim unajmiti onog koji zaista ume da radi sve to i koji sad košta još koju vreću kikirikija više. Zašto niste odmah dali milostinju onom prvom u obliku neke lepe majice, očinskog saveta i Čupa Čups lizalice i onda uštedeli malo nerava, vremena i para? Nije tako zamišljeno.
Dakle, nemojte da se folirate, svi daju “milostinju”, svi pristaju na međuigre i svi se kockaju, kad za to dođe pravi čas. Onda nemojte da ignorišete one što stoje na semaforima. I oni su deo igre, pa lepo pripremite taj sitniš.
