Piše: Srđan Nonković, Consultant & Senior Associate ASEE
Jasno je da su promene potrebne da bi došlo do poboljšanja, ali iz iskustva svi znamo da nužna posledica promene nije uvek poboljšanje. Šta je onda potrebno da se uradi kako bismo sigurnije išli u promene? Na koji način jasnije vidimo šta je to što dobijamo? Kako uključiti prave ljude? Šta je potrebno za kontinuirani rad na poboljšanjima na svim nivoima kompanije i kako da učinimo da promene postanu svakodnevna rutina naših zaposlenih?
Kao prvo, potrebno je da mehanizam promena bude jednostavan i praktičan za primenu, logičan, vizuelan i da omogućava učesće i doprinos svih zainteresovanih. Pod vizuelnošču mislim na korišćenje alata kao što su mapiranje, hodogram, spaghetti map, magnetna tabla i ostali alati koji omogućavaju učešće i grupni rad više ljudi. Takav prikaz omogućava da mozak ne mora da prevodi dosadne brojke, statistike i pojmove u slike kako bi se tek nakon toga krenulo u traženje rešenja, već po principu da „jedna slika vredi više od hiljadu reči” odmah krećemo u kreativnu akciju bez standardne obrade podataka. Na ovaj način učesnici dobijaju jedinstvenu sliku, čime se lako stvara zajednički fokus, a traženje rešenja postaje avantura, a ne dosadno usaglašavanje stavova i naporno sprovođenje (ne)dogovorenih odluka.
Druga stvar koju je važno pomenuti jeste to da postoje tri nivoa Lean&Kaizen promena koje možemo da sprovodimo u kompaniji. U zavisnosti od izbora nivoa koji će projekat unapređenja obuhvatiti razlikuju se i alati koji se primenjuju, ali i učesnici unutar kompanije koji će projekat sprovoditi…
Tekst u celosti možete da pročitate u virtuelnom izdanju časopisa.
