Piše: Boris Vukić
Nakon deset godina rada sa nekoliko stotina osnivača, naslednika porodičnih kompanija na prostoru koji se nekad zvao Jugoslavija na pitanje „šta je to prvo potrebno svima pobrojanima“ odgovor je – jedan list papira. Taj list papira se zove „Politika porodične kompanije“ i predstavlja embrion nečega što će se jednog dana zvati Porodične politike (množina), a zatim i Porodični ustav. Da bi se taj zametak primio i porastao u pomenuta ozbiljna dokumenta treba ga na pravi način i začeti.
Moguća su dva načina, a zavise od godina naslednika ili potencijalnih naslednika. Ako su deca mala piše ga osnivač sâm (u partnerskim kompanijama pišu ga suvlasnici sami). Ako su deca poodrasla i visoke škole završila diskutuje ga zajedno s njima, a potpisuje sâm. Kad god nastao sadržaj će na kraju biti po volji vlasnika ili suvlasnika kompanije. To što će u drugom slučaju saslušati šta mladež ima da kaže biće dokaz njegove mudrosti, ali o tom slučaju drugom prilikom.
Pravi trenutak
Zašto je važno na vreme napisati Politiku porodične kompanije? Zašto ju je važno i zašto ju je najbolje, o paradoksa, napisati pre nego što se ukaže potreba? Prvo i najvažnije – manje je emocija koje su, sasvim prirodno, najveća smetnja racionalnoj odluci. A racionalna odluka treba da bude posledica razumne želje da i kompanija i deca i osnivač jednoga dana budu srećni i zadovoljni. I da osnivač bude miran da je učinio ono što je do njega. Da bi se to dogodilo, na jednom listu papira treba da se nađe šta se to očekuje i od osnivača i od naslednika u budućnosti. Tada će i osnivači i naslednici znati šta im je činiti i sa sobom i sa kompanijama. Dugačka je lista pitanja na koje treba dati odgovor, ali ona prioritetna već su u glavi osnivača i samo ih treba naglas postaviti i na njih napismeno odgovoriti…
Tekst u celosti možete da pročitate u virtuelnom izdanju časopisa.
