Piše: Saša Jocić, ACL Uspešni bivši učesnik Adizes Leadership Programa
Sve je počelo davne 1996. oktobra meseca. Kao apsolvent Elektronskog fakulteta i novopečeni otac prelepe devojčice, a na preporuku kolege sa fakulteta i mog dobrog prijatelja, otišao sam na razgovor za posao u tada malu privatnu firmu. „OK, možda se ne bave programiranjem, ali ću makar naučiti nešto o servisiranju računara i računarskim mrežama. Plata će svakako dobro doći da lakše prehranim porodicu dok ne završim fakultet i nađem neki siguran posao u državnoj firmi“, pomislih…
Ispostavilo se da se za mesto servisera koje sam „pikirao“ pojavio mnogo bolji kandidat. Međutim, s obzirom na dobar utisak koji sam ostavio na razgovoru, preporuku mog prijatelja koji je već šest meseci tu uspešno radio, kao i činjenicu da sam imao sopstveni auto (u pitanju je bio „fića“ kojeg sam nasledio od pokojnog dede), meni je ponuđeno mesto magacionera sa perspektivom brzog napretka, ukoliko se dobro pokažem… Prihvatio sam.
Firma je billa mala, smeštena u dvosobni stan na prvom spratu jedne starije zgrade – vlasnici su se i sami bavili prodajom i nabavkom, a kolega iz servisa je upravo „avanzovao“ u prvog komercijalistu; uz njega tu su bila još dvojica servisera, ja kao magacioner, sekretarica, knjigovođa i programer (ipak smo mi IT firma). Magacin se sastojao od jednog ormara (za komponente) i ograđene terase (za kućišta, monitore i štampače). IT biznis bio je u neverovatnom razvoju – svi su tražili kompjutere, prodaja je išla „kao luda“, zarade su bile dobre, plaćanje brzo, broj partnera se povećavao… Svaki novi mesec značio je i novi rekord u prodaji što se redovno slavilo u kafani, kako to poslovni običaji i nalažu. I plata je rasla – prvi znak da sam (srećom) naleteo na netipične srpske privatnike koji su razumeli značaj stimulacije zaposlenih…
Tekst u celosti možete pročitati u virtuelnom izdanju časopisa.
