Zašto opet o idealnom menadžeru? Zašto po ko zna koji put dokazivati ono što svako trezven zna i razume: da ništa u životu nije idealno, da ne postoje idealni ljudi, pa ni idealan menadžer, šef, direktor, rukovodilac, predsednik, otac, majka…? Zašto opet naglašavati da ne postoji čovek koji uvek o svemu može donositi dobre odluke i koji nikada neće pogrešiti? I konačno, zašto se često neretko na oba pola poslovnog globusa ili, ako ćete drugačije, i na vrhu piramide i na njenom dnu nalaze oni koji veruju u ono što ne vide i vide ono u šta ne veruju – mit o idealnom menadžeru?
Odgovor je jednostavan: zato što je tako lakše.
Gordost…
Na jednom polu, na vrhu, je on ili ona – u jednom trenutku (koji ne traje večno, za šta su nam dokaz mnoge nekad sjajne kompanije kojih više nema) uspešan menadžer uspešne kompanije.
U mladim kompanijama uspeh se dogodio zahvaljujući preduzetniku; njegovom njuhu sposobnom da oseti šta se dešava u okruženju, njegovom srcu kadrom da izgura i njegovom stomaku dovoljno otpornom da svari mnoge stvari. On nije puno pitao nikoga dok je uspešno vodio sopstvenu kompaniju. A, iskreno, nije ni imao koga da pita. Pa navikao.
U sveže privatizovanim kompanijama, „dovelo ga” da (sa razlogom) napravi reda. I „dalo“ mu odrešene ruke. Da smanji, linearno, cene dobavljačima 20%; da poveća efikasnost smanjujući broj imena na platnom spisku za 40%, bar, da… Njegovi prvi saradnici dobili odrešene ruke da mu redovno dostavljaju izveštaje.
Nije puno pitao nikoga dok je uspešno vraćao u život posrnulu kompaniju. A, iskreno, nije ni hteo da pita. Pa navikao.
Postoje još neki slučajevi. Ali pitanje je vremena kada će se oni svesti na prethodni.
Svima njima, vladarima, zajednička je nespremnost da saradnicima prepuste ovlašćenja i odgovornost. („Stepen slobode zavisi od roba, a ne od gospodara.“)
Postoje oni koji zaista veruju da su idealni. Istina, to nikada neće priznati. Oni će se samo tako ponašati. I tu će cenu vremenom platiti. I kad su pali, pali su jer su padu skloni bili. „Najlepše pevaju zablude“… al` bogme i koštaju.
… i predrasude
A na drugom polu, da l` zbog straha il` lenjosti il` nesposobnosti, verovanje da – zna on šta radi. Pogotovo kod naroda (bilo jake ili slabe demokratske tradicije) koji su kroz vekove, do dana današnjeg, pomoć tražili od svemogućih vođa. Nekada su te vođe vodile plemena, a danas, sem država, vode i kompanije. Razlika je samo terminološka – umesto „svemogućeg i sveznajućeg vođe“, tu je “svemogući menadžer” ili još lepše “bezgrešnozačeti lider”. A podređeni slede, nespremni da preuzmu odgovornost, ili zbog straha da neće uraditi kako on to zamišlja, ili nesposobnosti zbog neznanja, ili lenjosti… Neki od njih veruju da ih vode idealni menadžeri. Istina, to nikada neće priznati. Oni će se samo tako ponašati. I tu će cenu vremenom platiti. I kad su zbog njih pali, pali su jer su padu skloni bili. (“Služite li mitu – poješće vas”). „Najlepše pevaju zablude“… al` bogme i koštaju.
