U jednom malom vojvođanskom selu nedaleko od Novog Sada, tri brata uočila su odličnu priliku na tržištu bivše države i započela sopstveni biznis u vremenu kada se to, u najmanju ruku, smatralo ludošću. U maloj radionici počeli su da prave izuzetno efektivan proizvod za kojim je postojala ogromna tražnja na tržištu. Ubrzo je u samom centru sela, na placu koji su sa lakoćom kupili, nikla velika fabrika koja je bila u stanju da proizvodi daleko više od potreba tadašnjeg dvadesettromilionskog tržišta…
Svoje proizvode su stalno usavršavali i inovirali, pa su u jednom trenutku bili vlasnici devet svetskih patenata. Prodavali su u celom svetu. Početkom poslednje decenije prošlog milenijuma, uprkos opšte poznatim trendovima na ovim prostorima, smanjenju domaćeg tržišta, propadanju znatno većih i moćnijih firmi, njihov biznis se održao i nastavio je da raste. Potpuno su napustili ovo područje i svoj proizvod iz malog bačkog sela u celosti su prodavali na inostranim tržištima. Braća su maksimalno bila posvećena firmi koja je zapošljavala sve više i više radnika iz kraja, inženjera školovanih u Novom Sadu, Beogradu i po koji u svetu. Isplaćivane su plate kojima su mogli da se hvale i u zemljama s kojima su radili, a kamoli u to vreme u ovoj zemlji. Otvarana su predstavništva u gradovima čija je imena bilo nemoguće pravilno izgovoriti na sastancima, a kamoli ih upamtiti…
Šta se valja iza brda?
U jednom trenutku, jedna daleka država zataškava nemile događaje sa najvećeg trga u svom prestonom gradu i svoje granice otvara, jednosmerno, ka ostatku sveta. Građani ostatka sveta raširenih ruku, i poprilično skupljenih novčanika, prihvataju jeftine proizvode iz te daleke zemlje, ne pitajući za kvalitet. Opšti trend je bio da nije bitno kakvo je nešto, nego je samo bitno da nešto ne košta 1000 nego 100, pa ma kako glasio kraj natpisa made in na etiketi. Stizalo je sve iz većine proizvodnih oblasti, pa se pojavio i zamenski proizvod onome koji su proizvodila pomenuta tri brata, u većini karakteristika približno jednak njihovom, sem u jednom – koštao je desetak puta manje.
Njih trojica, kao i mnogi drugi arogantni i uspehom opijeni preduzetnici, potcenjivački su gledali na takve zamenske proizvode i firme koje su ih pravile. Bili su oni svesni njihovog postojanja, ali su potpuno zanemarili pretnju koja od njih dolazi. Uopšte ih nisu priznavali za učesnike na tržištu, a kamo li da su ih prepoznavali kao konkurenciju i u obzir uzimali činjenicu da ti, tamo neki, mogu da ugroze njihovu neprikosnovenu poziciju. Kako bi tamo nešto, što možda liči moglo da se poredi sa našim proizvodom? Kako bi neko, negde od onih svih i svugde njihovih kupaca moga i da pomisli na kupovinu tako nečeg? Međutim…
Tekst u celosti možete pročitati u našem virtuelnom izdanju.
