Uspostavljanje, funkcionisanje i razvoj privatne bezbednost u Srbiji vapi za neophodnim pravnim osnovama, iskustvima dobre prakse i teorijskim potporama. Na potezu su zakonodavni organi, zatim akademska zajednica u celini, a ustanove za edukaciju kadra za privatnu bezbednost (i policiju) kao i naučni instituti imaju posebnu odgovornost, ali i priliku. U ovom periodu društveno –ekonomskih promena i tranzicione turbulencije konačno se mora prestati sa ustaljenom praksom očekivanja i ponašanja po principu da život i praksa traže i iznalaze rešenja oslanjajući se na intuiciju i socijalnu inteligenciju menadžera u društvima i agencijama za privatnu bezbednost.
Dosadašnji pristup ne vodi efektivnosti i efikasnosti ovih privrednih društava i agencija, već njihovom životarenju, neprofitabilnosti, nazadovanju, pa i nestajanju. To omogućava prepuštanje tržišta stranim firmama i dovodi do propadanja domaćih, te bezrazložnog odliva ionako nedostajućeg kapitala za okončanje tranzicije u Srbiji i ponovno nastajanje sektora privatne bezbednosti.
Za pravi put izlaska iz navedenog nepoželjnog u prosperitetno stanje moraju se spoznati i koristiti strana iskustva, posebno zemalja sa uspešnom tranzicijom i još više, saznanja iz naše prakse. Sve ovo, između ostalog, potencira potrebu istraživanja nastanka i razvoja privatne bezbednosti u Srbiji.
Naše istraživanje bilo je pre svega usmereno na prve ustanove privatne bezbednosti koje su ostvarivale bezbednosne usluge kao svoju registrovanu, osnovnu delatnost i imale koncesiju od nadležnih državnih organa da ih mogu ostvarivati na tržištu privatne bezbednosti po narudžbi i za potrebe drugih pravnih i fizičkih lica, dok su službe za bezbednost i zaštitu u okviru privatnih preduzeća samo sporadično obuhvaćene, ali je za pretpostaviti da su prve ovakve službe u izvesnim oblicima uspostavljene još početkom 20. veka, u vreme nastanka prvih privatnih preduzeća i drugih institucionalnih oblika u kojima se ostvarivala proizvodnja i usluge u Srbiji.
Tekst u celosti možete pročitati ovde
