Komunikacija: Umeće slušanja

Piše: dr Nikola Čanak

Prvo pra­vi­lo do­bre ko­mu­ni­ka­ci­je je naučiti slušati! Čes­to ne slušamo ili površno slušamo dru­ge lju­de. Dok oni go­vo­re, mi smo za­oku­plje­ni ra­zmišlja­njem o se­bi, o to­me što ćemo reći, o to­me što nam se do­go­dilo… Po­ne­kad slušamo pažlji­vo i čuje­mo reči, ali ne us­pe­va­mo da ra­zu­me­mo osećanja ko­je nam dru­ga oso­ba ko­mu­nicira. Pra­vo slušanje je pu­no više od to­ga da tačno čuje­mo reči dru­ge oso­be (Ona: “Ne slušaš me” On: “Ka­ko da ne! Mo­gu ti po­no­vi­ti sve što si re­kla, od reči do reči”). S ob­zi­rom na to da lju­di po­ne­kad osećaju da mo­ra­ju da budu na opre­zu da ne bi bi­li pov­ređeni, go­vo­re stva­ri na opre­zan ili in­di­rek­tan način, ili kažu ta­ko pu­no reči da više ne zna­mo šta je važno a šta ni­je. Ili, ne zna­ju ni sa­mi što osećaju, pa ne zna­ju ni ka­ko to da is­kažu rečima. Za­to je za pra­vo slušanje po­tre­bno uložiti na­por i kon­centra­ci­ju ka­ko bi se shva­ti­la pra­va poruka.

Ka­ko po­boljšati vešti­nu komuniciranja. Najbolji način je – poboljšanjem veštine slušanja. Dakle, bu­di­te pažlji­vi i kon­cen­tri­sa­ni ka­da vam ne­ko go­vo­ri. Slušaj­te sa em­pa­ti­jom. (Em­pa­ti­ja je spo­so­bnost da stvar­no ra­zu­me­mo i pri­hva­ti­mo dru­gog čove­ka sa svim osećanji­ma, mi­sli­ma i ve­ro­va­nji­ma.) Nas­toj­te da vi­di­te stva­ri iz per­spek­ti­ve te dru­ge oso­be, iz “nje­nih ci­pe­la”, umes­to da odmah po­kušava­te da “po­pra­vi­te stva­ri i rešite pro­blem”.

“Pri­ro­da nam je da­la je­dan je­zik i dva uha ta­ko da bi mo­gli da slušamo dvos­tru­ko više ne­go da pričamo.”
                                                                                                                                                                 Epi­cte­tus

Bu­di­te zna­tiželj­ni, jer teško je bi­ti do­bar slušalac ako nis­te za­in­te­re­so­va­ni za dru­gog čoveka. Bu­di­te više za­in­te­re­so­va­ni za to što je rečeno ne­go za to šta ćete od­go­vo­ri­ti ka­ko bi rešili pro­blem. Kao slušaoci mi ima­mo pro­tok od oko pet stotina reči u mi­nu­ti, dok je nor­mal­ni tem­po go­vo­ra oko stotinu dvadeset pet do stotinu pedeset reči u mi­nu­ti. To zaista ostav­lja dos­ta pros­to­ra da se na­ruši ko­mu­ni­ka­ci­ja ili da slušalac odlu­ta mislima.
Slo­bo­dno pos­tav­ljaj­te pi­ta­nja ka­ko biste pro­ve­ri­li jes­te li do­bro ra­zu­me­li rečeno i po­pu­ni­li ru­pe u razumevanju.
Daj­te se­bi vre­me­na da sa­slušate, ose­ti­te šta se do­gađa, ra­zja­sni­te sli­ku i obli­ku­je­te od­go­vor. Do­bra ko­mu­ni­ka­ci­ja za­hte­va vre­me i ne može se “oba­vi­ti” na brzinu.

Bez deljenja pažnje

Do­bra ko­mu­ni­ka­ci­ja za­hte­va i “do­bro” okruženje. Zato ne gle­daj­te te­le­vi­zi­ju dok s ne­kim ra­zgo­va­ra­te. Is­to ta­ko znaj­te da ako nešto dru­go ra­di­te, nećete moći s pažnjom da slušate. Ra­di­je za­mo­li­te oso­bu da ra­zgo­va­ra­te u ne­ko dru­go vre­me ka­da ćete moći da se koncentrišete na slušanje.
Pra­ti­te svo­je na­vi­ke slušanja (ili ne­slušanja) i one dru­gih lju­di. Ra­zmi­sli­te o lju­di­ma sa ko­ji­ma ste u živo­tu veoma vo­le­li da ra­zgo­va­ra­te i osećali se shvaćeno. Ka­kav je osećaj ka­da vas ne­ko za­is­ta sluša, a ka­kav je ka­da vi­di­te da vas dru­ga oso­ba ne sluša? Na­pra­vi­te lis­tu onih po­našanja ko­je pri­mećuje­te na dru­gi­ma, a ko­ja uka­zu­ju na to da dru­ga oso­ba ne sluša. Za­tim ra­zmi­sli­te o se­bi. Po­ka­zu­je­te li i vi ne­ka od tih po­našanja sa lis­te? Na­pra­vi­te po­pis onih po­našanja ko­je želi­te da pro­me­ni­te. Is­to ta­ko pri­znaj­te se­bi ona do­bra po­našanja ko­ja ima­te i ko­ja vam po­mažu da bo­lje slušate dru­ge ljude.

Go­vo­ri­te – ko­mu­ni­ka­ci­ja počinje s va­ma. Pre­u­zmi­te od­go­vor­nost i za­počni­te ko­mu­ni­ka­ci­ju, ne­moj­te čeka­ti i očeki­va­ti da će to učini­ti dru­ga osoba. Ne sa­kri­vaj­te se iza sms-ova i i-mejlova. Do­bra ko­mu­ni­ka­ci­ja, po­se­bno o važnim te­ma­ma, za­hte­va pu­no više od ono­ga što možemo izra­zi­ti sms-om ili ma­ilom. Vrlo čes­to možemo po­grešno pro­tu­mačiti sms poruku, jer ne vi­di­mo oso­bu, ne čuje­mo ton njenog glasa…

Direktno, ali sa poštovanjem

Ko­mu­ni­ci­raj­te svo­je mi­sli i svo­ja osećanja. Čes­to nam se do­go­di da za­bo­ra­vi­mo da opišemo dru­goj oso­bi ka­ko se mi to za­pra­vo osećamo, ili pak da nas­to­ji­mo da ne po­kažemo osećanja. Bu­di­te di­rek­tni, ali bla­gi. Po­kušaj­te što ja­sni­je da kažete šta želi­te, ali pri ­tom ne­moj­te za­bo­ra­vi­ti da je te­melj sva­ke do­bre ko­mu­ni­ka­ci­je poštovanje.
Ne šalji­te mešane po­ru­ke (“Ni­je mi ništa”) i upamtite da pov­ra­tna in­for­ma­ci­ja ne sme da bude pre­rušena kritika.
Ne do­zvo­li­te stre­su da go­vo­ri umes­to vas. Ako ste ja­ko uzbuđeni ne možete do­bro da ko­mu­ni­cirate. Na­gla­sak stav­ljaj­te na bi­tne stva­ri, a ne na tri­vi­jalnosti.
Ve­ruj­te svo­joj in­tu­ici­ji. Ako osećate da nešto ni­je u re­du, ve­ro­va­tno i nije.

Dvosmerni kanal

Uvek daj­te pri­li­ku i dru­goj oso­bi da go­vo­ri. Ko­mu­ni­ka­ci­ja je pro­ces u ko­jem obe stra­ne mo­ra­ju učes­tvo­va­ti, pov­re­me­no kao slušalac, a pov­re­me­no kao go­vor­nik. Mo­no­log ni­je ko­mu­ni­kacija. Os­ta­vi­te pros­to­ra dru­goj oso­bi da se ko­mu­ni­ka­cij­ski po­pra­vi, ohra­brujte je u tome.

I ve­ruj­te da je do­bra ko­mu­ni­ka­ci­ja mo­guća.