Ovog vikenda bio sam u Vinči. To malo selo u neposrednoj blizini Beograda nekada je bilo središte velike vinčanske civilizacije koja je obuhvatala daleko veći prostor nego što je današnja Srbija. Tačnije, zauzimala je teritorije današnje Srbije, Rumunije, Makedonije i Bosne i Hercegovine. Vinča je bila kulturni, trgovinski i naučni centar, a njeni stanovnici su bili u prilici da pokazuju sopstvenu kreativnost na različite načine. Izmislili su oruđe za bušenje kamena, topli pod, ekološki zid, sulundar koji izvlači dim iz prostorije, udicu… Ako želite strancu da pokažete nešto što ne može da vidi na nekom drugom mestu obavezno ga odvedite tamo. Ali da prvo mi odemo i vidimo šta možemo od njih da naučimo, kada je reč o – prodaji.
Vinča je bila prvo mesto gde su ljudi, naviknuti da se seljakaju čim poljoprivredom isposte zemlju, odlučili da se trajno nastane. Ovde, uz Dunav, čiju širinu i lepotu u to doba teško možemo i da zamislimo, oni nisu morali međusobno da se bore niti da se otimaju. Ko god je hteo da radi imao je priliku se bavi poljoprivredom ili da bude zanatlija. U oba slučaja, proizvodili su više nego što im je bilo potrebno. Naravno da su se onda posvetili trgovini. Narodi koji su ih okruživali postali su njihovi potencijalni kupci.
Trgovina je cvetala, pa je, dokazuje arheologija, uvedeno i jedinstveno sredstvo plaćanja. Oni nisu insistirali na trampi i poslovanju po principu „mi sve što radimo, radimo samo kroz kompenzaciju“. Prodavali su i kupovali za – školjke. Očigledno su bili sigurni u ono što proizvode.
Nema materijalnih dokaza, ali sigurno nisu tražili ni ulistavanje. To što neko sarađuje sa njima jesu naplaćivali, ali ne tako da im čovek mora pokloniti prvi kontigent svega što će preko njih prodavati.
Bili su ozbiljni trgovci, pa je njihov “finansijski direktor” čuvao obraz “firme” tako što svima kojima duguje – plaća. Nisu se ponašali po pravilu „mi smo veliki, pa ne moramo (na vreme) da plaćamo“.
Rođeni prodavci
Vinčanski trgovac je očigledno imao prirodni dar za trgovinu. Njemu nije bilo potrebno da neko drugo pleme dođe i otvori veliku prodavnicu da bi mu pokazalo kako se radi. On je znao značaj dobrog pozicioniranja, pa je “radnju” podigao pored Dunava, na najbržem transportnom koridoru tog vremena.
Ne bi me iznenadilo ni da su oni prvi izmislili komercijalistu. On lepo uzme svoje proizvode i torbu školjkica i krene kupcu na noge. Siguran da prodaje dobar proizvod. A oni su znali da od njih nema boljih.
Zamislimo tek njihovog menadžera prodaje, zaduženog da upravlja i razvija svoj prodajni tim. Mogao bih da se zakunem da on nikada nije rekao kako nema vremena da obučava sopstvene ljude. Pa za šta drugo ima vremena?! Prosto ih vidim kako svi sede na stolicama pored Dunava i obučavaju se u prodajnim veštinama. Kakav je to izazov! Grupa tadašnjih komercijalista vežba igru uloga. “Ajmo, ja sam kupac, a ti si prodavac. Kako počinješ?” Planiraju maršrutu za svakog od članova prodajnog tima. Sigurno su podelili teritoriju – jednom prodavcu jedan rejon, a u tom rejonu svako ima određeni broj prodavnica koje mora da obiđe… Možemo samo da naslutimo kako je tekao njihov prodajni razgovor.
Neolitski značaj prvog utiska
Kako li su ondašnji trgovci unapređivali prodaju? Da li su možda koristili akcije? Kako su stvarali poverenje? Sigurno su i oni morali da razvijaju dobre odnose sa svojim kupcima. Da ih podstiču na kupovinu. Da prate koliko su uzeli prošli put i koliko mogu da uzmu sada.
Kada pogledam pronađene figure vinčanskog čoveka onako ponositog i doteranog, siguran sam da je on znao da će kupci prvo kupovati njega, pa tek onda njegove proizvode. Da će prvo njega pogledati u oči i oceniti da li mogu imati poverenja – da li je ta keramička posuda, osim što je lepo ukrašena, i dovoljno izdržljiva… Kako je samo lepo obučen. Sigurno mu dobro ide. Nije to pećinski čovek, ogrnut krznom. Ne. On ima dvodelni komplet, od tkanine fine teksture izatkane na razboju. Srećom, jedan od njih se naslonio na sveže urađen zid i tako ostavio otisak na kome mi i danas, nakon 7000 godina, možemo da vidimo svu lepotu materijala njegove košulje. A vidim i da su pratili modu i mnogo voleli „V izrez“. Ne bi me iznenadilo ni da su ondašnji komercijalisti bili svesni značaja prvog utiska, i da su vodili računa, osim o odeći, čak i o čunu kojim će se dovesti do kupca. To da budu očešljani i uredno obrijani se podrazumevalo. Ako mislite da preterujem pitajte arheologe i saznaćete da su delove prirodnog stakla smolom vezivali za štapiće i koristili kao brijače. Da li su ti tadašnji brijači bili bolji od sadašnjih Sega Mega Giga Ultra 5 brijača ne znam, ali znam da se prirodno staklo i danas koristi kao oštrica skalpela kod najosetljivijih operacija. A što se tiče češljanja, rožnati češljevi iz ovog vremena sačuvani su do danas.
Društvo blagostanja
Znali su ondašnji ljudi da cene i stambeni i kancelarijski prostor. U malom delu koji je istražen u Vinči tačno se vidi da su kuće zidane jedna do druge, u pravilnom nizu. Mora da je ovde svaki kvadratni metar imao značajnu vrednost, jer svi objekti imaju od 40 do najviše 100 kvadrata. Očigledno tu je bio epicentar čitave civilizacije. Kako se nigde ne može videti prostor predviđen za stoku, a nema ni dvorišta, mora da je sve bilo podređeno trgovini. Garantovano je tu bio poslovni centar, gde su se lepo odeveni kupci i prodavci dogovarali oko saradnje i komentarisali kursne liste: koliko je so skočila u odnosu na veštačko staklo… Za razliku od mnogo današnjih trgovaca tadašnji se sigurno nisu stideli toga što se bave trgovinom. Niko od njih nije završio fakultet, a onda eto „morao“ da prodaje da bi preživeo. Već tada su ljudi znali da je prodaja najbolji način da sopstvenoj porodici obezbede sigurnu egzistenciju.
Glasovi iz neolita
Pa kako je onda jedno tako idealno društvo propalo? Šta je to doprinelo da nešto što traje 1.000 godina nestane relativno brzo? Odgovor je jednostavan – nespremnost na prihvatanje promena. Bili su tako sigurni u svoj postojeći način života da nisu obratili pažnju na neke nove trendove, prevashodno na intenzivno korišćenje metala. Potvrđeno je da su Vinčanci poznavali bakar i da su ga iskopavali. Koristili su ga uglavnom za pravljenje nakita. Ali nastala je situacija u kojoj su drugi narodi krenuli u daleko agresivniju potražnju i primenu metala. Od njega su pravili efikasnija oruđa i oružja. Rudu nije imao svako. I oko rudnika metala je počela borba. Onaj ko je imao metal bio je u velikoj prednosti. Oružje im je sada bilo potrebno, jer je rat postao legitiman način komunikacije. Oni slabiji mogli su samo da se pozivaju na (Božiju) pravdu. I, jedno idealno društvo je otišlo u istoriju. Njihovi naslednici su se daleko više bavili odbranom i ratovima nego trgovinom… No, siguran sam da nastupa vreme u kome ćemo mi sa ovih prostora ponovo postati prepoznatljivi po trgovini i radu. Dovoljno je da odemo do Vinče i da oslušnemo šta nam to glasovi iz neolita govore.
