Bez obzira na sveprisutnu logiku konkurencije koja u svojevrsnom renoviranju čuvene Hobsove maksime o vučjoj prirodi čoveka danas predstavlja ugaoni kamen modernog tumačenja interpersonalne komunikacije, u svetu inače orijentisanom prema strategijama instanta, izgleda da su stvarno uspešni upravo oni koji odolevaju ovom izazovu.
Iako, naime, logika konkurencije sve Druge predstavlja kao potencijalne oponente, odnosno, iako ih detektuje kao izvor ozbiljne frustracije na putu uspeha, nalažući mešavinu opreza i lukavstva u komunikaciji, samo stvarno dalekovidi i hrabri prihvataju rizik otvorenosti i dobronamernosti sa kojima prihvataju izazove poslovnog, tržišnog i profesionalnog okruženja.
O čemu se zapravo radi?
Jedna od najupečatljivijih odlika savremenog doba jeste “teror instanta” u svim aspektima života. On se prepoznanje ne samo u planetarnom fenomenu brze hrane, sveprisutnoj apologiji “seksa na brzaka”, u nestrpljivosti da se život po mogućstvu apsolvira u jednom gutljaju, već i u pragmatičnoj orijentaciji projekata instant obrazovanja, instant podmlađivanja, ili instant ugleda.
Kao drugo lice instanta, međutim, pojavljuje se vladajuća ideologija kratkotrajnosti, koja se preko sveprisutnosti mode i obaveze da se bude u trendu, ugnjezdila u samo srce stvarnosti, postajući neka vrsta standarda sa kojom se računa, od na primer kupovine šporeta (čiji je garantni rok zapravo sofisticirana objava o njegovoj kratkotrajnosti), pa sve do zapošljavanja, kalkulisanih prijateljstava, usputnog zabavljanja ili sklapanja brakova.
Kratkotrajnost je zapravo postala pogonsko gorivo savremenog kapitala, koji nas, već uveliko izdresirane na potrošnju, primorava na permanentno osciliranje između obeshrabrujuće pretnje “ne-više-novog” i utešne opcije fantazma “još-ne- starog”. Od kompjuterske tehnologije koja je u nekoj vrsti maratonskog nadmetanja sa samom sobom, preko mobilne telefonije koja kalkuliše sa otprilike šestomesečnim vekom svojih proizvoda, pa do medijskih produkata potpuno podređenih strategijama instant proizvođenja i još bržeg zaboravljanja svojih zvezda, sve je markirano odsustvom trajanja kao i imperativom smenjivosti na tržištu znakova.
Kratkotrajnost je, takođe, sa sfere potrošnje transgredirala i u sferu politike, od lokalne do globalne scene, potvrđujući da svaki “pseudo” vrednosni sistem, koji u toku različitih političkih kampanja predstavlja i štit i zastavu istovremeno, računa sa instant instrumentalizacijom, kratkotrajnošću i “brzim zaboravljanjem” birača. Odsustvo svake vizije, kao i svakog pozitivnog ili entuzijastičnog odnosa prema budućnosti, samo je posledica pomenute logike instanta.
Ali uprkos ovoj pomalo sumornoj dijagnozi, pravi vizionari poslovnog univerzuma, investiraju u budućnost, najpre time što šire svest o važnosti znanja, obrazovanja i kreativnosti među onima u svom okruženju za koje pretpostavljaju da će jednoga dana biti u stanju da podnesu kako izazov i tako i teret liderske pozicije.
Otuda investiranje u projekte korporativne odgovornosti, sa akcentom na finansijskoj ili edukativnoj podršci uspešnim i zainteresovanim studentima relevantnih fakulteta, predstavlja jedan od modaliteta koji orijentišu dugoročne i strateške ciljeve velikih i uspešnih kompanija kako u svetu, tako i kod nas.
To je uostalom i najbolji način da se na budućnost profesije i realizaciju sopstvenih kreativnih, proaktivnih i hrabrih ideja, gleda sa entuzijazmom i vizijom.
