Život je sam po sebi proces adaptacije na uslove u kojima živimo. Aktivan i izraženo stresogen život činio je da danas o stresu govorimo kao o bolesti savremenog čoveka od koje nije više niko pošteđen. Reakcije na stres su individualno uslovljene i zavise od praga osetljivosti koji je različit za svakog od nas. U našim organizmima postoje adaptacioni sistemi koji se posebno angažuju u stresu. Među njima dominantno mesto zauzimaju endokrini i nervni sistem. Oni pomažu čoveku da se prilagođava na stalne promene i nove situacije. Tajna ravnoteže i usmerenog i kontrolisanog adaptivnog reagovanja na stres jeste upravo tajna zdravlja, sreće i uspeha svakog pojedinca.
Pitanje stresa je blisko vezano za naše emocije. One su u suštini reakcije individue na značajne stimulanse. One nas telesno, motorno, motivaciono i mentalno pripremaju za adaptivno ponašanje. Emocije su posrednik između psihe i tela, imaju i psihičke i telesne kvalitete. Takođe mogu biti odgovorne za telesne promene, bilo u vidu psihosomatskih poremećaja bilo psihosomatskih bolesti. Emocije su neodvojive od bića koje ih oseća i uvek su reakcija na neko zbivanje. One predstavljaju težnju za uspostavljanjem sklada između spoljnog i unutrašnjeg sveta svakog čoveka ponaosob. Mada ne izgleda uvek tako, emocije su uvek logične, a naše nerazumevanje konkretnih emocija je uzrok njihovog pogrešnog interpretiranja.
Postoje brojne podele uzroka stresa, no ja ih, iz didaktičkih razloga, najčešće grubo delim u sedam kategorija: briga, nedostatak jasnih ciljeva i svrhe života, nedovršeni posao, strah od neuspeha, strah od odbacivanja, negiranje i gnev ili bes.
Briga
Briga je jedan od najčešćih uzroka stresa. Paradoksalno je, ali je to tako, najvećim delom zbog nedovoljnog poznavanja sadržaja i strukture ljudskih briga.
Obimna istraživanja su pokazala da se 40% svih naših briga odnosi na stvari koje se nikada ne dogode. Tih 40% najčešće su posledica naše zloupotrebljene mašte, spekulacija, asocijacija i projekcija. Za događaje iz prošlosti, na koju naravno ne možemo uticati niti je menjati, vezano je 30% briga. Nepotrebne brige o zdravlju predstavljaju 20% briga. One su najčešće posledica prenaglašene introspekcije, neadekvatno interpretiranih simptoma, odnosno ličnih doživljaja telesnih promena. Njih, a priori, smatramo simptomima bolesti ili su, pak, projekcije nečega iz širokog spektra informacija o zdravstvenim temama koje srećemo u gami informativnih medija, odnosno u iskustvu neposrednog okruženja. Čak 90% naših briga su brige o sitnim, nebitnim stvarima. To su stvari koje ni na koji način ne ugrožavaju fundament naše ličnosti, niti naš fizikus, već su sopstvena projekcija socijalne i emocione zone. Sledećih 4% briga se odnosi na stvari i pojave na koje ne možemo uticati. Taj minimalni procenat briga je izvan nas, suviše je globalan ili suviše prirodno agresivan da bi ih kao pojedinci, pa čak i kao ljudski rod, mogli menjati.
Iz prikazane statistike sledi da se 96% sadržaja ljudskih briga odnosi na iracionalno ili bar na ono na šta se ne može uticati, a samo 4% se tiče stvari na koje se može uticati i koje se mogu promeniti.
Nedostatak jasnih ciljeva i svrhe života
Istraživanja i vekovna praksa su pokazali da oko 95% čovečanstva čitav svoj život proživi bez jasnih ciljeva, bez jasno definisane svrhe svog života, to jest bez svesti o svojoj životnoj misiji. Sledstveno tome, tih 95% populacije živi bez mogućnosti da sopstveni život svede u okvire svrsishodnog i celishodnog planiranja i realizuje ga kroz kratkoročno, srednjoročno i dugoročno planiranje.
Grupa stresova koja se javljala usled nedostatka ciljeva i svrhe života danas je naročito izražena. Ona je naročito manifestna u našem okruženju gde je u porastu broj poslovnih ljudi koji ne poznaju i ne primenjuju umenja u domenima time managementa, odnosno upravljanja korišćenja vremena.
Postoji jedna stara indijska izreka koja kaže: “Ako ne znaš kuda ideš, gde god da stigneš na pogrešnom si mestu.” Tako je i u životu koji ima jednu dimenziju iskazanu vremenom, kroz koju neumitno protiče. Većina ljudi vreme troši lutajući bez jasnih ciljeva, jasne spoznaje sebe samog, svoje misije i svrhe života. Time i nesvesno gomila uzroke stresa, pred kojima se konačno slama.
Nedovršeni posao
Još u doba starih Latina definisana je mudrost: “Ono što možeš danas ne ostavljaj za sutra”, pa se tako pre više od 2.000 godina ukazalo na potrebu da se aktivno radi na eliminaciji onih uzroka stresa koji generiše svest o nedovršenom poslu – bilo da se radi o jasno definisanom vremenskom okviru, bilo o životnim ciklusima regulisanim čovekovom prirodom.
Strah od neuspeha
Ovaj strah je veoma značajan stresor, jer se generalizuje i ima tendenciju da preraste u strah od promene, koji vodi čovekovom zatvaranju u stečene navike.
Ovakva ponašanja kroz navike zatvaraju ličnost u takozvane zone komfora. To su kliširane forme ponašanja koje negiraju suštinu ljudskog bića iskazanu, između ostalog, kroz slobodu izbora kao izraz adaptacionih sloboda.
Ljudi koji imaju tendenciju da stalno budu isti, svojim ponašanjem narušavaju prirodne ravnoteže i tako generišu sve više i više stresora. Suštinu ove težnje čini strah od neuspeha koji se može doživeti u procesu menjanja ili, pak, u pokušaju menjanja.
Posebnu formu predstavljaju forme straha koje se ispoljavaju kroz anksioznost. To je lična procena tipa: “Nisam sposoban da izađem na kraj sa životnim teškoćama”, kao pokušaj racionalizacije straha od neuspeha. Anksioznost po pravilu dovodi do gubljenja koncentracije, umora i besanice, kao i fizičkih simptoma bolova i grčeva u mišićima tako dobro znanim svima nama.
Blaga i takođe poznata forma straha od neuspeha jeste takozvana trema koju smo svi bili u prilici da doživimo. U blagoj formi – kada podiže reaktivne nivoe i sposobnosti organizma – ona je stimulativna i motivišuća. Međutim, kada je preterana – ona postaje inhibitorna, direktno vodi u izbegavanje i odustajanje, što nas dalje uvodi u začarani krug strahova, nesigurnosti i stresa.
Strah od odbacivanja
Još je Šopenhauer definisao odnose pojedinca prema okolini kada je rekao da tri četvrtine ljudi utroši vreme na zadovoljavanje drugih. To je neminovna cena socijalno-emocionalnog aspekta svakog pojedinca i cena čovekove socijalizacije. Iz ovoga kod većine ljudi neminovno proističe da je odbacivanje po svakom od aspekata komuniciranja ili povezivanja sa okruženjem nešto što ugrožava same temelje individualnih ravnoteža. Tako se izaziva strah koji se dalje transformiše u stres.
Strahovi od odbacivanja su naročito naglašeni kod ljudi koji su opsednuti stvarima, uspehom i rokovima, priznanjima i time kako ih okruženje doživljava.
Za razliku od prethodne kategorije, ljudi koji su “opijeni poslom”, takozvani Workaholicsi, definisani su unutrašnjim ciljevima. To su ličnosti koje znaju ko su i šta su. Uživaju u poslu i puni su entuzijazma jer rade ono što hoće i ono što vole. Samim tim, oni materijalizaciju svojih ciljeva i aktivnosti doživljavaju kao logičnu posledicu koja je nusprodukt prethodna dva elementa. Kod njih je strah od odbacivanja daleko slabije izražen, ali je ova populacija znatno manja, i kreće se između 2 i 5% od ukupne populacije.
Negiranje
Nespremnost da se neprijatnim činjenicama pogleda u oči je izražena pojava kod velikog broja ljudi, i ispoljava se formama ponašanja koje su analogne nojevskom bežanju “glavom u pesak” u trenucima neprijatnosti, straha i opasnosti. Ovakve forme samoobmanjivanja i odlaganja neminovnog suočavanja sa neprijatnim činjenicama – bilo da su iz spoljnog ili unutrašnjeg čovekovog sveta i života – samo razbuktavaju i doprinose lančanoj reakciji niza stresora koji kad-tad uzdrmaju uvek dinamičnu i uvek osetljivu čovekovu ravnotežu.
Gnev i bes
Pod ovim terminima podrazumevam ogromnu grupu stresora koji za posledicu imaju ponašanje poznato kao agresivnost. Agresivnost je, na žalost, vrlo izražena u vremenu i okruženju u kojem živimo – bilo da se ispoljava u aktivnoj, bilo u pasivnoj formi. Aktivna agresivnost se može manifestovati kao neverbalna, verbalna ili u formi fizičkog nasilja. Za pasivnu agresivnost je karakterističan prekid međuljudskih kontakata, kao i opstrukcija i sabotaža zajedničkih aktivnost.
Gnev i bes, kao i agresivnost, imaju osobine da se akumuliraju. Svako njihovo prigušivanje dovodi do dodatne telesne napetosti, brojnih psihosomatskih bolesti: povišenog krvnog pritiska, čira na dvanaestopalačnom crevu, glavobolja tipa migrene.
Znaci sresa
Kao što je rečeno, stres predstavlja skup nespecifičnih reakcija organizma na prisutnu potrebu za prilagođavanjem u izmenjenim uslovima spoljne sredine. Isto tako, njegovi znaci, odnosno simptomi su nespecifični i iz iskustva manje-više svima nama dobro znani. Među znacima stresa posebno bih istakao: crvenilo ili bledilo kože i vidljive sluzokože; izraženije znojenje; suvoću usta; grčeve u stomaku; zujanje u ušima; ošamućenost i različite stepene nesvestice; zbunjenost; slabo pamćenje; prostorno-vremensku dezorijentisanost, svađalačko raspoloženje; neravnomerno disanje; zamuckivanje u govoru; opštu napetost i zategnutost mišića. U izraženijim formama dolazi do: poremećaja rada srca, njegovog učestalijeg lupanja, gubitka apetita, podrhtavanja prstiju, povećane sklonosti plućnoj astmi, kožnih zapaljenja, smanjenja ili gubitka seksualnih želja, do umora, nesanice, agresivnosti – kako verbalne tako i motorične.
Produženi stres može da preraste u takozvani hronični stres, koji ima za posledicu brojne forme psihosomatskih bolesti ili promena. Zato je neophodno pored prevencije, odnosno sprečavanja nastanka stresa, aktivno preduzimati mere “samoterapije”. One su u vidu ličnog i neposrednog angažovanja na sprečavanju i umanjenju štetnih posledica stresa kroz konkretne, celishodne i svrsishodne aktivnosti. Što ih više poznajemo i primenjujemo manja je verovatnoća da dođemo u situacije u kojim nam je preko potrebna stručna pomoć, odnosno specijalizovana intervencija.
