Da li ste primetili da su satovi svuda oko nas? Na uličnim displejima, na mobilnim telefonima, na kompjuterima, na rukama. Samo upalite televizor i u uglu ekrana videćete digitalno vreme koje nam deli dan od emisije do emisije, od jednog do drugog reklamnog bloka, od vesti do vesti.
Permanentno otkucavanje vremena na koje nas podsećaju mediji, atmosfera rokova, budućih događaja ka kojima smo prinuđeni da hrlimo, sekvencioniranje dana, nedelje, meseca i godine, paralelno sa nedavno obnarodovanim faktima globalnog zagrevanja, globalnog umrežavanja ili globalnih katastrofa, predstavlja specifičan fenomen savremenog doba koji se može odrediti kao globalno ubrzavanje.
Apartno od modernih fizičkih teorija koje su već elaborirale ovaj fenomen, kao i od činjenice da smo potpuno ne samo apsorbovani, već na izvestan način i zatečeni subjektivnim doživljajem da nam dan prohuji dok smo rekli keks, da godina proleti dok se okrenemo, da nam deca rastu brže nego ikada, i da sa strepnjom otkrivamo kako je naša budućnost vremenski saglediva, globalno ubrzavanje odigrava se na podlozi koja nije ni psihološka, ni fizička, već najpre ekonomska.
Ako se novogodišnja putovanja reklamiraju još u avgustu, ako aranžmani za letovanje počinju da se prodaju u januaru, ako svoj život merimo brojem kreditnih rata koje još treba da otplatimo, shvatajući da ćemo biti penzioneri kada se oslobodimo ove obaveze, ako je “pretpubertet” skorašnje otkriće koje današnje osmogodišnjake neprimetno uvodi u svet odraslih, ako nas oglašivači neprekidno podsećaju da požurimo sa odrastanjem, postizanjem poslovnih uspeha, ili napredovanjem u karijeri, a sve zato da bismo ostali u “toku”, onda je drugo lice tog globalnog imperativa da se bezglavo i bez predaha hrli ka budućnosti, zapravo sadržano u sveprisutnoj atmosferi nestrpljenja, da se željeno dohvati što pre.
Fenomen o kojem je reč, prirodna je posledica zahuktalog infekta potrošnje, koji u produkovanju sveopšteg nestrpljenja, sa jedne, i nezajažljivosti kao obavezujućeg komunikativnog obrasca, sa druge strane, u sve glasnijem zahtevu epohe da se sustigne vreme, prikriva činjenicu da je logika kapitala dominantna i jedina operacionalna.
U tom potpuno ogoljenom hodu kapitala, koji poput simboličkog “cunamija” preti da potisne bilo koju kategoriju vrednosti koja je doskora davala smisao našim životima, individualnim akcijama i odnosima sa drugima, razmenska vrednost metastatički postaje vrhunski organizator naše svakodnevice, i čitavog univerzuma naše doživljajnosti. Time se pokazuje da se u fantazmu “sustizanja neuhatljivog”, u tom obavezujućem trendu “ubrzavanja” prikriva neosetno strukturisanje naših života oko gladi za trošenjem, u kojem ćemo se, ne budemo li ovo shvatili i blagovremeno povukli ručnu, i sami pre vremena iscrpeti.
Jer, zapravo, ubrzavanje o kojem je reč, lišavajući nas dokolice, te kolevke kreativnosti, bez koje ne bi bilo ni kulture čije blagodati bez razmišljanja koristimo, zapravo nas lišava mogućnosti da ma u čemu stvarno, duboko i strastveno uživamo, bez osećanja da gubimo vreme ili da nešto drugo, “važnije”, “značajnije” ili “unosnije” propuštamo. Ako je vizija uspeha ono što nas motiviše da idemo napred, moramo pronaći umereni tempo, kako se jednog dana ne bismo probudili i sa zaprepašćenjem konstatovali da smo preobraženi kao Kafkin Gregor Samsa.
Zato bi trebalo da usporimo. Jer nestrpljenje nikada nije bilo saveznik mudrih. Toga moramo biti svesni, ako ne želimo da kroz sopstvene živote prolećemo kao muve bez glave.
