Omiljena parola nekih ljudi ovde je “Srbija je svet”. Neko pod tim podrazumeva da može da ide u inostranstvo bez viza, neko da prima platu po evropskim standardima, a neko da je deo jedne velike svetske porodice, pa ma šta god to značilo. Meni to znači pre svega jedno – da ćemo i mi uživati (trpeti) posledice globalnih promena u 21. veku, koje postaju sve očiglednije. Međutim, to nas ne ostavlja bez izbora: svi mi možemo da idemo već utabanom stazom, ali možemo i da pronađemo sopstvene staze, ako smo dovoljno kreativni.
Pored svih neizvesnosti, jedno je sigurno – u 21. veku ništa neće biti kao što je bilo u dvadesetom. Promene se dešavaju neverovatno brzo i to što u nekoj oblasti zaostajemo za nekima deset ili dvadeset godina ne znači da će nam trebati deset, odnosno dvadeset godina da stignemo tamo gde su oni sada. Samo moramo da budemo pametni i ne ponovimo sudbinu istraživača koji su tražeći kraći put za Aziju pošli preko Severnog ledenog mora, proveli dve godine okovani ledom i na kraju svi pomrli. Ali da se pomerim s mesta i krenem sa pričom o prirodi promena.
Promene u oblasti rada
U 20. veku većina promena su bile linearne. Znali smo da šta god radili sledeće godine može biti bolje. Doduše, malo bolje, ali ipak bolje. Više neće biti tako. Raditi malo bolje ili “svakog dana u svakom pogledu sve više napredovati” više nije dovoljno da bi se izdržala globalna konkurencija. Potrebno je raditi drugačije.
To su radikalne promene u oblasti rada. Generacije pre nas vaspitavane su da pola života ideš negde na posao i, ako si dobar u tome šta radiš, niko te ne dira, imaš priliku da se dokazuješ i napreduješ u karijeri. Naravno, uvek je postojala mogućnost da se nađe još bolji posao i svojevoljno napusti firma. Ali tako se valjda i gradi karijera?
U 20. veku znanje je ponovo postalo trend. Mladi ljudi su polako postajali svesni da su u svetu “na vlasti” odlikaši. Svojih pet minuta dočekali su oni koji su se kao srednjoškolci sapletali o loptu ili stajali po strani dok su devojke gledale momke iz košarkaškog tima. Uspostavilo se pravilo: uči i ostatak života ćeš raditi u dobroj kompaniji. Ili još bolje: stekni znanje, pa ćeš moći da otvoriš sopstvenu kompaniju. I mladi ljudi su svesno ulagali mnogo u obrazovanje, a neki od njih su još na fakultetima bili “vrbovani” od bogatih kompanija… I tako bi valjda trebalo da izgleda ta “Božija pravda”, ali dunuše neki novi vetrovi. Izgleda da je isuviše veliki broj ljudi došao na istu ideju – da „završi dobru školu i radi u dobroj kompaniji“. Razočaranje mnogih svršenih studenata dobrih fakulteta sve više podseća na razočaranje ljudi iz priče sa početka teksta – tražili su “severozapadni put”, za koji su im rekli da postoji, a na kraju su se našli okovani ledom. U prevodu, širom sveta neki mladi ljudi su došli do fakultetskih diploma i sada jedni drugima spuštaju cenu. To se zove konkurencija ili, ako tako lepše zvuči, svi smo deo jednog velikog sistema.
U “svetu”, koji je nama ovde ideal, u poslednjih deset godina broj izgubljenih radnih mesta se meri desetinama miliona. A o globalnom svetu “čiji smo deo”, i da ne govorim. Ni mi ovde toga nismo pošteđeni. Neko bi mogao da kaže: „Normalno je da je sada tako. To je tranzicija. Kada tranzicija prođe onda će sve biti normalno”. Apsolutno se slažem. Pogotovo sa prvim delom. Ono što se dešava je apsolutno normalno. A kada prođu sve te promene doći će nove, pa će i to biti “normalno”. Na kraju puta koji možemo nazvati tranzicijom ili kako god želimo ne čeka nas dvadeseti, već 21. vek i sve ono šta će tada biti normalno. I siguran sam da znam kako će to izgledati – kao neprekidna promena.
Promene u strukturi kompanija
Direktorima je jako važna i promena u strukturama kompanija. One neprekidno redukuju svoje sektore. Postaju manje i pokretljivije. Na taj način se mogu izboriti sa konkurencijom na svetskom nivou. Velike korporacije se smanjuju i stvara se veliki broj malih. Zašto se to dešava i kakav uticaj ima na naše kompanije i na naše živote? U ovom trenutku ove promene odgovaraju mojoj firmi. Kada neki direktor kaže: „Zašto bismo mi zapošljavali ljude u sektoru ljudskih resursa kada možemo da angažujemo Srmu i da nam oni završe sve što je potrebno? Nećemo ni da primamo nove ljude; neka ih primi Srma, a mi ćemo njima plaćati za tu uslugu“, to znači više posla. A globalno, biće sve više poslodavaca. Ljudi će istovremeno raditi za više njih. Naravno ne u stalnom radnom odnosu. Siguran sam da ćemo i u tom delu i mi deliti globalnu sudbinu i u tom delu “biti svet”. Znam da lepše zvuče parole da ćemo u sledećih godinu ili dve otvoriti sto, dvesta ili trista hiljada radnih mesta (u zavisnosti od političke orijentacije), ali ako smo deo sveta onda će se broj stalno zaposlenih smanjivati. To jeste frustrirajuće, ali što pre se prihvati realnost, to bolje. A i oni koji imaju sopstveni posao, bolje da znaju da će primanje i otpuštanje ljudi neverovatnom brzinom biti “normalno”.
Tehnologija i konkurencija
Na našu globalnu sudbinu utiče nekoliko faktora, od kojih bih izdvojio tehnologiju i konkurenciju.
Kompanije su shvatile da se primenom savremene tehnologijom posao može završiti daleko brže i uz daleko manje ljudi. Ko god je upoznao nekog prodavca iz IT industrije može da se priseti dela njegovog prodajnog govora: “U buduće taj posao će moći da obavlja samo nekoliko ljudi”. Sva ta tehnologija je promenila i način poslovanja. Danas se životni ciklus proizvoda sveo na šest meseci. To znači da tržište zahteva stalno inoviranje, a na kraju i promenu proizvoda. I ne samo to, neprekidno se menja i način na koji se radi. U sve više branši dolazi se do zaključka da prisustvo zaposlenih i nije potrebno. Potreban je rezultat njihovog rada, a oni to mogu da obavljaju i od kuće. I to je šansa za Srbiju, način da pokažemo da smo deo globalnog društva, odnosno da smo svet. Jer, ako će se dobar deo savremenog poslovanja svesti na manipulaciju slikama, zvucima i podacima, onda je savršeno svejedno odakle će se to raditi.
A što se tiče konkurencije, nju ćemo imati apsolutno svi. Toliko puno ljudi pravi proizvode i pruža usluge da je to napravilo totalnu disproporciju između ponude i potražnje. Kupovina je sada sasvim drugačija. Ako želite da kupite foto-aparat na primer, vi prosto ne znate šta da izaberete. Mogli ste da birate i pre trideset godina, ali ovo danas je neverovatno. Nekada ste znali šta je svetski brend i znali ste da za kvalitet morate da platite. Govorilo se: „Ako ne znaš šta je dobro, uzmi šta je skupo“. Danas se, međutim, podrazumevaju i dobar kvalitet i pristupačna cena. Veliki broj firmi koristi skoro identične komponente. A i po pitanju cene margine su sve uže. Svi u prodaji to dobro znaju A i sve to utiče na smanjenje broja zaposlenih. Čak i kod nas u prodaji broj ljudi se smanjuje. Ideal je da se sve prodaje putem interneta. Na sreću nas koji radimo u prodaji to se neće desiti tokom našeg života. Još uvek ćemo mi biti onaj presudni “faktor” koji treba da uveri kupca da je uradio pravu stvar opredelivši se za naš proizvod, a ne za konkurentski.
