Postoji knjiga koju rado poklanjam svojim muškim prijateljima koji počinju da tragaju za sopstvenim stilom. Zove se “Dressing in the dark” i savetuje muškarce da inspiraciju za formiranje sopstvenog stila potraže u bioskopskoj sali, tj. u filmovima. Autori polaze od ispravne pretpostavke da filmovi samo oživljavaju naše najintimnije snove, a da se od glavnih junaka pre svega očekuje da u sebi opredmete naše snove o nama samima – svi filmski junaci imaju svoje uporište u našim skrivenim željama i očekivanjima; svaki filmski junak ima svoj legitimitet jedino ako se publika može poistovetiti sa njim. Ako ne uspemo, čak do kraja to ne priznajući ni samima sebi, da se prepoznamo u liku sa filmskog platna obično se radi o veoma neuspešnom filmu.
Drugi, mnogo opskurniji motiv zašto autori upućuju čitaoce na ovaj način razmišljanja i traženja “inspiracije” leži u tužnoj činjenici da već uveliko živimo u dobu gde vizuelno dominira nad pisanim. Naučnici čak tvrde da mlađe generacije gube sposobnost da sintetišu slike iz pisane reči i da mogu da preuzimaju informacije samo ako su agresivno ispraćene nekom formom slike.
Moja draga prijateljica Jelena Maćić davno je primetila ovaj fenomen naročito prisutan u američkoj kinematografiji. Naime, ona tvrdi da danas uopšte nije važno u kom trenutku se uključujete u gledanje nekog američkog visokobudžetnog filma, jer su likovi tako dobro određeni kostimom i šminkom da ih naša već preparirana svest lako postavlja u prepoznatljive obrasce i odnose. Zanemarivanjem njene prilično surove analize ne možemo pobeći od činjenice da je apsolutno u pravu. Setite se jednog od tekstova sa početka ovog serijala u kojem smo se bavili pitanjima građenja imidža i fenomena ikoničkih slika – suština je da u našoj svesti mi već unapred imamo izgrađenu predstavu o osobi koju očekujemo da zateknemo u određenoj ulozi u životu (čitajte – svako zanimanje ima svoj arhetip). I baš na toj našoj osobini bazira se mehanizam na kojem je izgrađen Holivud. Ako se iskreno zamislite nad ovim fenomenom bar za trenutak, shvatićete da holivudski filmovi operišu najbanalnijim stereotipima i da na taj način podilaze našem intelektu. No, ako film shvatite kao zabavu ovakav pristup je više nego legitiman.
A ako, pak, želite da se usput i edukujete, shvatićete da ova industrija filma nudi samo na prvi pogled banalna rešenja. Za one koji se usude da odbace intelektualne predrasude ovakva rešenja su veoma inspirativna, bar kada ostajemo u domenu gradnje sopstvenog stila. U istoriji Holivuda ikone koje definišu pojam muške poslovne elegancije kreću od Keri Granta pa do Majkla Daglasa; dendi stil započeo je Fred Aster, a danas ga otelotvoruje Ričard Gir; “neprilagođen” poslovni stil započinje sa Džejmsom Stjuartom, a danas on živi u likovima koje igra Ben Aflek; “mračni” likovi su poveravani Džejmsu Kegniju, a danas De Niru i Paćinu… Spisak “inspiracija” je dug, ali ćemo se ovim fenomenom baviti neki drugi put, jer ovaj tekst je posvećen – damama!
“Sabrina” kao inspiracija
Na pisanje baš ovog teksta navelo me je gledanje jednog meni veoma dragog filma koji se zove “Sabrina”, naravno u njegovoj originalnoj verziji sa Odri Hepbern i Hemfrijem Bogartom u glavnim ulogama. Gledajući preobražaj Sabrine iz nezgrapne tinejdžerke u sofisticiranu damu (inače, ovaj film se smatra za najbitniji u etabliranju glumice Odri Hepbern u plejadu dama čiji je stil odredio tadašnje i buduće definisanje ovog pojma, radikalno menjajući percepciju kako elegancije tako i tipa fizičkog ideala lepote, u svakom slučaju, u mnogo većoj meri nego u tom smislu mnogo poznatiji “Doručak kod Tifanija”) ne mogu da se ne divim kako je sa nekoliko naizgled banalnih zanatskih poteza izvršena ta transformacija a da se ni jednog trenutka nije išlo na uštrb glavne junakinje, naprotiv. Varirajući samo dve siluete new looka, tzv. X i I liniju, gospodin Givanchi i holivudski kostimografi su pokazali da je samo promenom materijala (na početku pamuk u karo dezenu, kasnije luksuzni materijali) i njegovog tretiranja (npr. vezom) kao i aksesorizacijom moguće u potpunosti promeniti percepciju određene osobe u očima onoga ko je posmatra (u ovom slučaju materijalizovanog u liku Dejvida Larabija).
Od prvog kadra, kada kao još nezgrapna i prerasla tinejdžerka u običnoj majici dugih rukava i haljini od pamučnog kockastog materijala i obaveznim baletankama na nogama ušeta u kadar, mi verujemo Sabrini. U ovom trenutku ona izgleda kao vrabac. U širem kontekstu, njen kostim nema greške; apsolutno je u sinhronizaciji sa izgledom koji predstavlja apsolutni “trend” tog trenutka. Ali, nerafiniranost Sabrinine pojave oštro je odvaja od sofisticiranog okruženja. No, posle sudbonosnog Pariza, cela njena pojava dobija drugo senčenje, materijali od kojih je izrađena njena odeća se menjaju; grafički motivi na tkaninama nestaju ili ih zamenjuju bogati floralni, pojavljuju se detalji kao šeširi, rukavice i torbe, materijali različitih tekstura jukstapozicioniraju se ne bi li istakli međusobne kvalitete, a celokupno držanje junakinje dobija sigurnost pojave jedne prave mlade dame (što Sabrina od početka priče i jeste, a pravilan izbor odeće joj “omogućava” da to i pokaže).
Percepcija – procesiranje – implementacija
Knjiga kao što je “Dressing in the dark” ne postoji u formi koja je namenjena damama. Valjda se podrazumeva da one umeju bolje da percipiraju, procesiraju i implementiraju natuknice o stilu koje na ovaj način stižu do njih; da poseduju neki skriveni kompas ili šesto čulo. Moje je mišljenje da bi ovakva knjiga dobro došla i njima…
Baveći se svojim poslom došao sam do zaključka da je, bar kada je o damama reč, neophodno poći od same suštine problema – od fiksiranja činioca koji krucijalno utiču na percepciju osobe od strane sredine u kojoj se ona kreće. Kako formirati sopstveni stil? Koji su koraci i elementi koje treba savladati ne bi li se počelo sa izgradnjom sopstvenog i prepoznatljivog stila? Šta to čini damu i razlikuje je od ostalih pripadnica njenog pola? Kako se izboriti sa problemom “izgradnje” sopstvenog fundusa garderobe? (Pri svemu ovome i dalje ostajemo u domenu odeće – pitanja adekvatne šminke i frizure ostavljamo za neki drugi put.) Mislim da je tačku preseka svih ovih nedoumica definisala niko drugi do čuvena Me Vest, kojoj se mogu pripisati mnoge stvari, ali ne i da je važila za otelotvorenje dame. Pa ipak, upravo je ona sročila čuvenu maksimu: “Želela bih da je sva moja odeća toliko komotna da dokazuje da sam dama, ali i dovoljno pripijena da pokaže da sam žena!” Negde u finom balansu između ova dva zahteva krije se tajni odgovor za kojim žene tragaju od onog trenutka kada su tradicionalnu ulogu u društvu, koja ih je definisala kao objekte, zamenile mnogo zahtevnijom ulogom subjekta.
I kao junakinji sa početka ove priče personalizovane od strane Odri Hepbern, suština stila jeste u tome da nije dovoljno samo školski “prepisati” na sebe uniformu savremenog trenutka. Za genezu sopstvenog stila neophodno joj je podariti lični pečat, a najveće umeće je učiniti dosadnu svakodnevnu odeću uvek novom i zanimljivom.
Elementi stila jedne dame
U suštini, postoji šest elemenata kojima je moguće definisati stil garderobe jedne dame:
1. dekorativni motivi i šare na tkanini
2. konstrukcija odeće
3. boja
4. tekstura tkanine
5. materijal od koga je odeća sačinjena
6. detalji
Na žalost, naše dame kao opšte mesto pokazuju nedostatak hrabrosti u eksperimentisanju tačkama 1, 3 i 6, a bogami često se sapliću i o tačke 4 i 5.
Dekoracija tkanine vizuelno intrigira i može da pokaže smisao za humor onoga ko se opredeli za određeni motiv. Oštri geometrijski motivi pokazuju da se radi o smeloj i odlučnoj osobi, dok su, na primer, detalji u leopard printu na ivici da budu seksualno vulgarni. Sa druge strane, cvetni dezeni su izrazito ženstveni, ali mogu da daju pojavi određeni stepen neodlučnosti. Mudro je jake motive na tkaninama koristiti na dopunskoj garderobi – na taj način se postiže da se dosadna odeća dodatno oživi. Međutim, ako se primene na “velike” delove odeće istima se ograničava vreme upotrebe, jer se jaka grafika duže pamti, pa na taj način može ograničiti broj puta koliko možemo da ih ponesemo.
Konstrukcija odeće (ili kako se kod nas atribuira – kroj) može da otkrije i sakrije, skine ili doda pet kilograma. Konstrukcija možda najviše od svih elemenata definiše nešto kao “poslovno” ili “seksi”. Na primer, jedan običan svileni top sa tankim bretelama može biti veoma seksi ako se nosi sam za sebe. Kao takav sasvim je neprimeren u poslovnom okruženju ili bilo kojoj drugoj situaciji u kojoj očekujete da vas shvate ozbiljno. Međutim, ako se ponese ispod blejzera, stvari stoje sasvim drugačije.
Čak i konstrukcija obuće utiče na percepciju naše pojave – visoke potpetice i tanki kaiševi deluju zavodljivo, niža potpetica i konzervativna forma salonke govore da se radi o ozbiljnoj osobi.
Boja može da šapuće ili da vrišti. Ona je možda najviše onaj element koji razlikuje poznavaoce materije od “turista zalutalih u nepoznatom gradu”. Bojom možemo da postignemo da naš ten zablista ili, ako je pogrešno upotrebimo, istaknemo umor i bledilo. Bojom odeće definišemo situacije u životu u kojima smo srećni i one u kojima smo tužni. Ali previše boje može poslati konfuznu poruku o vama ukoliko je baza vaše garderobe u nekoj od neutralnih poslovnih boja koju samo akcentujemo drugim bojama.
Tekstura tkanine je ono po čemu se razlikuje dnevna (npr. keper) od večernje odeće (npr. svila vezena šljokicama), “radna” (npr. vuna) od odeće za zabavu (npr. saten). Njome razlikujemo letnju (npr. pamučni pike) od zimske odeće (npr. somot)… Mešanjem tkanina različitih tekstura vašu odeću možete učiniti bogatijom i vizuelno privlačnijom, naročito ako savladate umetnost kombinovanja materijala dijametralno suprotstavljenih struktura kao što su vuna rustične završne obrade i blistavi saten.
Nekada je postojala striktna tradicionalna podela na letnje i zimske materijale, kao i one koji su namenjeni samo za dnevnu ili samo za večernju garderobu. Međutim, razvoj tehnologija tkanja, proizvodnja prediva od kojih se tkanine izrađuju, kao i svakodnevno pojavljivanje novih tkanina koje definišemo širokim pojmom “mešavine”, uslovili su rađanje sve više vanvremenskih materijala (oni koji se mogu nositi tokom cele godine) koji su sasvim u koordinaciji sa razvojem sistema klimatizacije (sve više radnih sredina ima gotovo ujednačenu klimu tokom cele godine). Tako tretirane tkanine omogućavaju kreiranje materijala koji imaju završnu obradu kao somot ali su tako lake da se mogu nositi leti, ali i onih koje bez obzira što izgledaju kao svila lako upadaju u kategoriju zimskih. Generalno pravilo je da materijal od koga je izrađena vaša odeća mora adekvatno odgovarati prilici u kojoj ćete je odenuti. Na primer, poslovno odelo (blejzer sa pantalonama) od grubo obrađene vune može da idealno odgovara poslovnom okruženju, ali će biti sasvim neadekvatno ako poželite da ga odenete u nekoj svečanijoj prilici. Nasuprot tome, ako se radi o istoj odevnoj kombinaciji u nekoj od “superfine” vunenih tkanina možete je nositi u svim prilikama.
Detaljima možemo napraviti suptilnu ali jasnu razliku između običnog i izuzetnog – njima definišemo razliku između nečega što bi se nazvalo “korektno, ali depersonalizovano” i nečega što se može nazvati “individualno i stilski autentično”. Detalji ne moraju neophodno da se nađu na bazičnim delovima odeće. Naprotiv, takva njihova primena često zna da bude više nego vulgarna. Ali, zanimljiva postava na kaputu, pamučni top obrubljen satenskom trakom, zanimljiva dugmeta, detalji na obući ili torbama samo podvlače i naglašavaju nečiji dobar ukus i osećaj za stil. Zato ćemo se u sledećim nastavcima ove serije tekstova baviti upravo ovim elementima stila i njihovim pravilnim kombinovanjem.
