dr Isak Adižes
Tekst preuzet sa https://www.asee.biz
Jednostavno rečeno međusobno poverenje i poštovanje je prihvatanje onih koji se razlikuju od nas. Zvuči jednostavno, ali je to u stvari ogroman zadatak koji je vrlo teško obaviti. Zašto? Zašto što je teško razumeti nekog ko je drugačiji; komunikacija je otežana. Možete da počnete da osećate da gubite kontrolu. U najmanju ruku iritira, a često i boli.
Da biste prihvatili nekog ko je drugačiji od vas, morate da budete dovoljno strpljivi da ga saslušate iako se njegov stil razlikuje od vašeg. To strpljenje je prvi korak ka toleranciji.
Na hebrejskom, korenski konsonanti reči “tolerancija” (SoVLanut) su „SVL”, a interesantno je da postoje još dve reči koje se izvode iz tog korena. To su „strpljenje” (SaVLanut) i „bol” (SeVeL). Na koji način su ove tri reči povezane? Samo malo treba razmisliti: tolerancija ne može da postoji bez strpljenja. A da biste bili tolerantni prema mišljenjima drugih ljudi koja se razlikuju od vaših i dovoljno strpljivi da saslušate ta mišljenja čak i kada se s njima u potpunosti ne slažete, morate da pretrpite određeni bol.
Čemu takva žrtva? Zašto prolazimo kroz svu tu muku? Zato što se bol na kraju isplati. Možemo nešto da naučimo!
Organizacije koje su uspele da uspostave uzajamno poverenje i poštovanje funkcionišu na merljivo, pa čak i vidljivo, drugačiji način od organizacije kojima to nije pošlo za rukom. Sve se očituje u govoru tela članova tima. Kada postoji međusobno poštovanje, ljudi se sastaju kako bi doneli odluke. Zajedno raspravljaju i donose odluku, oslanjajući se jedan na drugog i prateći izraze lica i reakcije na tuđe ideje.
Kada se odluka donese, članovi tima, u klimi uzajamnog poverenja, odlaze svako na svoju stranu i bave se implementacijom svog dela posla. Oni mogu sebi da priušte da jedan drugom okrenu leđa, zato što znaju da im niko neće zabiti nož u njih. Tako da svu energiju mogu da posvete obavljanju zadatka…
Tekst u celosti možete pročitati u virtuelnom izdanju časopisa.
