Ako malkice „proširimo“ čuvenu menadžment maksimu, možemo da kažemo da je odsustvo (strateškog) planiranja isto što i (strateško) planiranje sopstvene propasti. No, koliko god se svi danas slagali da je strateško planiranje izuzetno bitno, da se bez njega ne može i ne sme, iako svi GM-ovi stalno kukaju kako bi se tako rado bavili strateškim planiranjem umesto da po ceo dan sede, sastanče i rešavaju operativne dnevne poslove, na kraju se sve svede samo na takve srceparajuće izjave… A današnjem prosečnom menadžeru (naročito u javnim preduzećima, gde su svi „nadređeni“ nivoi počeli da stalno traže izveštaje o svemu i svačemu, da se mešaju u prijem zaposlenih ili smanjivanje broja istih, da utiču na organizaciju firme, da govore kad će i šta da se radi, kolika će da bude cena proizvoda ili usluge, a kolike plate…), zbog svih mogućih pritisaka spolja i iznutra, ostaje samo da gleda kako će da preživi današnji dan, eventualno i sutrašnji… I tako dolazimo do toga da je u savremenom menadžmentu u JP biznis plan sinonim za ono što će se raditi danas, do kraja radnog vremena, a strateški plan obuhvata aktivnosti u „vrlo dugačkom periodu“ – do kraja ove nedelje.
A ako nema unutrašnje potrebe za strateškim planiranjem, uvek se može desiti da uprava ili neki nadređeni ministar/gradski sekretar zatraže firmin strateški plan. Tada obično GM (ili bord izvršnih direktora) nađe među svojim zaposlenima nekoliko entuzijasta koji još uvek umeju da napišu tekst duži od pola strane i onda im delegira taj fini posao, ali pod uslovom da ga mnogo ne gnjave i da, po mogućnosti, isporuče za par meseci lepo upakovan strateški plan, sa 100 grama uvoda („Beograd, grad na ušću dveju reka…“, ili „Istorija Srbije počinje sa Nemanjićima…“), dve supene kašike raznih statističkih podataka, obično bajatih, nešto malo grafikona, red vizije, red misije, i kašičicu zaključaka i preporuka, uz prethodno duuuugo krčkanje na blagoj vatri… Ako su se entuzijasti već razbežali iz firme, uvek ostaje čarobna mogućnost tenderisanja – gde će neki tim konsultanata (za lepe pare) uraditi visokoparni dokument na nekoliko stotina stranica – dokument koji će biti suštinski „upokojen“ istoga onoga trenutka kada prvi odštampani i ukoričeni primerak stigne na sto GM-a. Onaj pravi i jedini ispravan način – da GM okupi tim svojih saradnika, da se zavrnu rukavi i da se zajedničkim snagama, uz dobrodošlu konsultantsku pomoć, dođe do realnog plana – ne može se tako često videti u javnim preduzećima. A da taj i takav plan bude i čitljiv, koncizan i pri tom „upakovan“ kao niz radnih naloga za firmu– to bi već bilo za prikazivanje na SciFi kanalu.
Tekst u celosti možete pročitati u virtuelnom izdanju časopisa.
