Piše: dr Mirjana Radović Marković
Već smo konstatovali da se stilovi upravljanja i njihova filosofija menjaju u zavisnosti od veličine biznisa i faza u njegovom razvoju. U skladu sa ovim promenama, preduzetniku/osnivaču na određenom stepenu razvoja biznisa postaju potrebni ljudi koji imaju sposobnosti i znanja koji su bitno drugačiji od onih koji su potrebni za prvobitno kreiranje i realizaciju biznis ideja. Osim toga, preduzetnik/osnivač, čak iako ima zahtevane sposobnosti, zbog naraslog obima poslova i širenja biznisa u jednom trenutku više nije u mogućnosti da drži sve pod kontrolom. Tada je prinuđen da formira menadžerski tim koji će stručno i kompetentno rukovoditi, upravljati, planirati i organizovati poslove firme u skladu sa zacrtanim poslovnim planom…
Na čelu formiranog menadžerskog tima po pravilu se nalazi generalni menadžer koji ima široka ovlašćenja i zadatke. Oni se odnose na pružanje pomoći kod rešavanja problema, kreiranje podsticajne poslovne klime, obezbeđivanje neophodnih informacija i završavanje onih poslovnih zadataka koje tim nije u stanju da uradi. (Vlasnici malih biznisa, a posebno onih najmanjih po veličini i broju zaposlenih, najčešće se odlučuju za angažovanje agencija, konsultantskih firmi ili stručnih službi koje se ponašaju kao tim menadžera koji upravlja biznisom sa strane.) Oni su u kontaktu sa vlasnikom i ukazuju mu na potrebne promene, predlažu nova rešenja, koriguju slabosti biznisa, utiču na njegov rast i pospešuju uspeh.
Najčešći stilovi menadžmenta
Stil menadžmenta, kao pojam, najčešće se koristi da bi se objasnio način na koji se upravlja nekom organizacijom. On zavisi od vrste biznisa, ali i od same ličnosti menadžera. Dugo vremena se smatralo da postoje samo dva osnovna stila menadžmenta: autokratski i demokratski. Međutim, lista stilova je mnogo šira. Nju čine: makijavelistički stil, stil zvezde, participativni stil, stil neposrednog upravljanja, guru stil, stil timskog upravljanja, konsultativni stil, harizmatični i drugi. Svaki od pomenutih stilova davao je rezultate u određenim okolnostima i pokazao se kao uspešan na sebi svojstven način, ali vremenom neki od njih su izdvojili po svojoj efikasnosti.
Samo jedan je “pravi”
Da bi menadžer bio uspešan i efikasan u svom poslu, on mora da zna koji stil upravljanja je “pravi”. Izbor će u mnogome zavisiti od njegovih veština i znanja, ali i od raspoloživih resursa kao što su vreme i novac i od rezultata koji se žele postići. Jer, neki stilovi su više okrenuti ljudima, dok se drugi fokusiraju na projekte ili proizvode. Dakle, zadatak menadžera je da izabere stil koji će davati najbolje rezultate u datoj situaciji. Pogrešan stil može dovesti do usporavanja poslova, pa i ozbiljno im naškoditi.
Najefikasniji stilovi
Kao što je rečeno, postoje mnogobrojni stilovi menadžmenta, ali se u poslednjih desetak godina u pogledu efikasnosti sve više izdvajaju tri.
Jedan od njih je participatorni stil. Ovaj stil posebno daje rezultate kada je potrebno uspešno okončati određeni projekat ili privesti kraju započeti posao. On podrazumeva aktivno učešće menadžera u radu tima, naročito angažovanje na upoznavanju svih članova tima sa njihovim zadacima, ali i sa projektom kao celinom, kako bi oni razumeli svoju ulogu i značaj koji njihov deo posla ima u okviru projekta. Ovakav stil menadžmenta podrazumeva strpljivost i spremnost na ulaganje dodatne energije i vremena u objašnjavanje i proveravanje da li su svi razumeli svoje obaveze. Menadžer koji primenjuje participatorni stil upravljanja ujedno ima i ulogu koordinatora, on prati izvršavanje i stara se da se minimiziraju moguće greške. Kako je ovim stilom obezbeđen uvid u proces realizacije menadžeri mogu da koriste nagrađivanje najboljih izvršilaca kao sredstvo motivacije za dalji uspešan rad.
Stil neposrednog upravljanja takođe se izdvojio kao efikasan. On se uglavnom primenjuje u situacijama kada su rokovi za završavanje projekta kratki ili kada je neophodna brza intervencija na svim nivoima. Primenjujući ovaj stil menadžer mora da pruži odgovor na pitanja: kako, kada, šta, gde i zašto. Dakle, on mora da zna šta zaposleni i saradnici treba da urade, odnosno u kom pravcu treba da se kreću njihove aktivnosti. Imajući globalnu sliku, on u slučaju potrebe prebacuje angažovane na projektu sa jednog radnog zadatka na drugi. Iako ovaj stil upravljanja može da deluje isuviše isključivo, jer favorizuje posebne standarde i očekivanja menadžera prema ostalim zaposlenima, po mišljenju mnogih stručnjaka on demonstrira jak autoritet menadžera. A bez njega gotovo da je nemoguće podsticati brzo i efikasno obavljanje radnih zadataka.
Stil timskog upravljanja primenjuje menadžer koji stavlja znanje celog tima u funkciju realizacije projekta. Na ovaj način on motiviše svoje zaposlene da ravnopravno učestvuju u ostvarivanju postavljenih zadataka, zahvaljujući čemu se lakše i brže dolazi do rezultata i postiže se poslovni uspeh. Ovakvim menadžmentom u slučaju nesporazuma i grešaka, oni se brže i lakše otklanjaju, a do uspeha se stiže koordiniranim naporima svih. Dobra komunikacija se podrazumeva.
Menadžer ovde ne nadgleda neposredno realizaciju, pa se oslanja na izveštaje, te oni treba da budu potpuno jasni, a prilikom njihovog podnošenja ni jedno pitanje ne sme da ostane bez odgovarajućeg odgovora.
Pretpostavka za primenu ovog stila upravljanja je razvijanje duha timskog rada i njegovo postavljanje iznad sujete menadžera i njegove potrebe da o svemu sam odlučuje.
Lično preispitivanje
Poznato je da zadovoljstvo poslom između ostalog zavisi od ljudi sa kojima se radi i od načina upravljanja koji primenjuje menadžment. Na žalost, pored opisanih stilova, postoje i oni koji se u etičkom smislu ne mogu uopšte opravdati. Za njima posežu oni kojima je profit iznad svega.
Očigledno je da menadžeri biraju stil upravljanja koji im najviše odgovara i koji je u skladu sa njihovom ličnosti, pa ostaje da se razmisli može li se reći: “Pokaži mi kakav si menadžer, reći ću ti kakav si čovek”.
