Izložbom pod simboličnim nazivom „Kod Ruže“, beogradskoj publici tokom meseca jula predstavila se po treći put Ana Petrović, umetnica koja s ponosom nosi laskavu titulu žene koja je oslikala jedan grad. Pravo mesto, pravo vreme i pravi ljudi bitno su uticali na promenu njenog životnog puta. Ovo je priča o ženi koja je jednom gradu dala dušu; o mokrogorskoj Meri Popins, kako ju je jednom prilikom nazvao Momo Kapor.
Čoveku se, najčešće, samo jednom pruži prilika da uradi ono što će mu u potpunosti promeniti život. Ponude su uglavnom tipa uzmi ili ostavi! Ana Petrović je svoju priliku iskoristila, a sve nakon toga ubraja se u malobrojne bajkovite životne priče.
Počelo je vrlo jednostavno i bez ikakvih nagoveštaja da će se pretvoriti u bajku. Prva izložba slikanih stolica u Etnografskom muzeju u Beogradu 2004. godine značila je za Anu Petrović samo jednu od faza u stvaralačkom radu. Niko tada nije mogao ni da pretpostavi da će katalog sa ove izložbe videti Emir Kusturica, a ubrzo nakon toga i angažovati Anu, ponudivši joj da na Mokroj gori u Mećavniku oslika nekoliko stolica. Angažman od par meseci pretvorio se u dvogodišnju priču, a par stolica ubrzo su zamenili enterijeri svih javnih objekata u Kusturičinom “drvenom gradu”… Tako je Ana, koja je po zanimanju dizajner tekstila, postala prvi umetnički direktor Mećavnik grada, a jednoj od najatraktivnijih turističkih destinacija u Srbiji podarila dušu slikama koje pričaju o zdravoj prostoti seoskog naroda.
“Ljubav na prvi pogled je definitivno ono što sam osetila ugledavši Mećavnik. Sve posle toga bilo je praćenje njegove lepote. Kao kada dete koje ima svoju ličnost pratite u njegovom odrastanju a ne namećete mu svoju volju. Mećavnik je mogao da bude samo onakav kakav jeste, jer bi svaki drugi vid umetnosti, kolorita, rada i senzibiliteta od njega napravio nešto sasvim drugačije”, priča umetnica. Sugestije Emira Kusturice, kaže, uvek su prisutne i ne voli puno da radi bez dogovora sa njim, mada se u 90% slučajeva desilo da su im se ideje poklopile.
Za nepune dve godine uspela je da oplemeni prostore objekata pričama o veselim seljanima i njihovim ljubavnim patnjama ličnim rukopisom za koji kaže da nije „etno“. Stolice, komode, ormari, kreveti, nasloni i hoklice postali su priče sa mnoštvom likova. Analizirajući Anine radove s pravom možete reći da su srpski stripovi sa puno humora u narodnim stilu. One reprezentuju duh, vedrinu i energiju autorke koja ih osmišljava. Njen glavni moto „skinuti prašinu sa stare škrinje“ u mnogome je doprineo da Mećavnik postane jedna velika nestvarna priča.
“Sve što je oslikano, urađeno je sa puno ljubavi; ništa nije prepušteno slučaju. Ponosna sam na slike po zidovima, nameštaj, na boje prozora koje zimi uveseljavaju eksterijer. Ponosna sam i na prodavnicu suvenira koja je po mom mišljenju jedinstvena u Srbiji. Trudim se da u tu oazu unikata stvarno ne uđe ni jedan produkt masovne proizvodnje. Nadam se, ako je po onoj narodnoj da tiha voda breg roni, da će tako i naša suvenirnica jednoga dana biti mnogo više od toga, recimo poznata robna marka kako u Srbiji, tako i van nje”, priželjkuje Ana.
Sve Anine ljubavi
Dolazak na Mećavnik je promenio i njen privatni život. U potpunosti. Ovde je upoznala svog sadašnjeg supruga Jordana, sa kojim deli veliku mokrogorsku priču o gradu „ni na nebu ni na zemlji“. Prvi su par koji se venčao u crkvi Svetog Save u kojoj je sve, pa i zvono, od drveta. Svoje sudbonosno “da” rekli su pred stotinama zvanica, među kojima su bili Emir Kusturica i Nele Karajlić, kao i svi turisti koji su se tog trenutka zatekli na Mećavniku.
Anina izložba „Kod Ruže“, koja je meseca jula predstavljena publici u Etnografskom muzeju u Beogradu, i koja je obuhvatila radove nastale poslednjih godinu dana u gradu na Mokroj gori, nosila je lični pečat i po tome što ljubavna priča Ruže, junakinje sa slika, koja je započela sasvim slučajno, kao i u životu Ane Petrović, ima srećan kraj. I obe su započete u drvenom gradu na Mokroj gori.
Originalnošću do isplativosti
Svoju mokrogorsku priču Ana Petrović prenela je sa slika i na odevne predmete. U budućnosti, kaže, želja joj je da se pojavi na nekoj od beogradskih nedelja mode i predstavi novu liniju koja bi trebalo da bude jedna od prepoznatljivih srpskih robnih marki.
“Način da se razvija oblast umetnosti koju stvaram, a to su predmeti za kuću i odevni predmeti, jeste specifičan iz puno razloga. Možda trenutno ne deluje komercijalno, ali ako je originalnost bitan segment u načinu zarađivanja novca, nadam se da je moj put spor, ali dostižan. Politika prepisivanja ne postoji, što je možda dobro, a možda ne. Previše vremena provodim na Mokroj gori izolovana od savremenih tokova, tako da je sve ono što radim čist proizvod moje mašte i ruku. To su male serije i interesantni komadi nameštaja, odeće i obuće, koji će bez sumnje naći svoje mesto kod kupaca, bez obzira na cenu koju kvalitet i unikat moraju imati”, uverena je umetnica.
