Ideal svakog čoveka je da živi u ravnoteži sa samim sobom i sopstvenim okruženjem, te da svakog trenutka čini najbolje što može. Uostalom, odavno je poznata činjenica da se mudar i ozbiljan čovek propinje na prste, i u moralnom i u duhovnom i u svakom drugom aspektu, u težnji da nadvisi samog sebe. Uspeh nije neko konkretno odredište, već je to skup pozitivnih naboja i osećanja i njihovih materijalnih obeležja u sklopu procesa kretanja ka nekoj od usputnih stanica. Uspeh, sreća, zadovoljstvo i samorealizacija pitanje su doživljaja i merila vrednosti svakog pojedinca. Međutim, uspeh ne dolazi sam od sebe. On ima svoju cenu koju ćemo, ako ga želimo, platiti. Nasuprot tome, neuspeh dolazi sam, njegova cena je mnogo veća i on ne pita hoćemo li da je platimo ili ne.
Kao čovek koji se godinama bavi raznim oblastima obrazovanja, na praktično svim stranama sveta, imao sam priliku da se susretnem sa jednim čudnim fenomenom. Naime, dok je zapadna civilizacija u suštini mnogo pragmatičnija od istočne i ima tendenciju da primenjuje visoki procenat svojih znanja pretačući ih u umenja, u famozni know-how, u istočnim zemljama ljudi poseduju ogromne količine informacija i teorijskih znanja, ali ih primenjuju u vrlo niskom procentu ili suviše dogmatski i nefleksibilno da bi to na duge staze bilo produktivno. Mnogi bi mogli da napišu tomove knjiga iz raznih oblasti, izvlačeći iz engrama (moždane jedinice pamćenja) ogromne količine podataka potpuno nebitnih za život, osećanja, odnose, materijalna dobra, standarde… Međutim, kada nešto od tog znanja treba primeniti, nastaje problem, te uprkos tome što većina ljudi zna šta treba da radi u životu, na žalost, to ne radi. Očigledno je da suština životnog izazova i učenja nije u znanju nego u njegovoj primeni – znanje koje nije u funkciji nije znanje.
Na žalost, većinu čovečanstva (neki to procenjuju na 95%) čine ljudi koji su se učaurili u svoje dnevne rutine i nezainteresovani su za bilo kakvu nadgradnju, tavore u životu bez izazova, bez intelektualnih, duhovnih i emocionalnih perspektiva. To su oni koji veruju da su formalno (zato što su dostigli punoletstvo, stekli diplomu, radno mesto i određeni društveni status) ostvarili svoju životnu misiju. Tako su, ugasivši u sebi težnju ka novim izazovima intelekta i osvajanju novih znanja, sebe praktično hermetizovali u funkcije jedva 2% moždane kore.
Otkrivanje novih horizonata čovekovog neznanja, kako u individualnom tako i u društvenom smislu, preduslov je napretka pojedinca i čovečanstva uopšte. Za pojedinca je to veoma važno, za onog ko želi da bude poslovan čovek i menadžer to je apsolutni imperativ. Prolazeći kroz ovu fazu, stvaraju se preduslovi za dosezanje sledeće – kada čovek prestaje da bude svestan svoga znanja, odnosno kada ono do te mere postaje deo njega, njegovog ponašanja i života da ga nije ni svestan.
Kada shvatite principe i spoznate načine kako se nešto postiže, možete da se bavite suštinskim pitanjem šta je to što želite da postignete (da ostvarite primenom svojih znanja i umenja).
Sklad sa sobom i drugima
Kako živimo okruženi drugima, pitanje spoznaje samog sebe je istovremeno i pitanje kvalitetnog odnosa sa okruženjem. Bez obzira da li ste poslovan čovek ili neko ko želi da unapredi svoj lični ili porodični život, vi ste neumitno opredeljeni da posao i život planirate, organizujete, kontrolišete, i da ih samim tim, kao pravi vođa, i vodite. Svi žele da uspeju u životu, ali (kao što rekoh) to nije sticaj okolnosti, već skup svakodnevnih smišljenih, svrsishodnih, celishodnih aktivnosti. Hajde onda da se na trenutak zadržimo na jednom vrlo konkretnom pitanju – šta vi činite iz dana u dan, iz nedelje u nedelju, sistemski i dosledno, da biste održali i dalje razvijali svoje vrednosti? Ako vam je važna materijalna sigurnost: šta ste učinili na povećanju vaših radnih sposobnosti? Šta ste učili, šta ste čitali, kako ste se razvijali? Ako vam je važna sreća vaše porodice: šta ste učinili da ona bude srećnija? Koliko ste razgovarali, igrali se, šetali i zabavljali se sa članovima svoje porodice? Ako vam je važno zdravlje: šta ste učinili da ga popravite? Kojim sportom ste se bavili? Šta ste jeli i pili? Koliko ste spavali? Ako su vam važni prijatelji: šta ste učinili za svoje prijateljske veze? Da li ste se sretali sa prijateljima? Šta ste nešto zajedno radili? Ako vam je važan unutrašnji mir: šta ste učinili za svoju uravnoteženost? Da li ste svesno usporili tempo i isključili se? Jeste li provodili vreme sami, u prirodi?
Već sam pogled na kategorije traženih odgovora jasno nam pokazuje koliko se u stvari malo bavimo sobom i kako život prihvatamo olako. Čovek se često više bavi svojim automobilom i njegovim servisiranjem, dolivanjem goriva, ulja i krpljenjem limarije, ili biljkom u saksiji na prozoru svog doma, tuđim životima, domaćim životinjama… nego što se bavi sopstvenim životom, njegovim kreiranjem i realizacijom. Onda nije ni čudo što je toliko nesrećnih, toliko promašenih ljudi.
Psihofizički prosečnom čoveku rođenjem su teorijski pružene sve mogućnosti ovoga sveta, ali svako od nas je u životu onoliko srećan i uspešan koliko je spreman da ispoštuje neke principe, da uloži svoju energiju u pravom trenutku u prave stvari i koliko je spreman da primeni znanja danas dostupna čovečanstvu u oblasti primenjene psihologije, pa samim tim i psihologije uspeha.
Beskrajno oklevanje
Teorijski, svako od nas može imati šta god poželi, može postići šta god poželi, ali ne i sve što poželi. Ovo proističe iz činjenice da je ljudski vek vremenski ograničen i da u njegovom trajanju kraj dolazi nepredvidivo, a tokom tog trajanja mi se neprekidno menjamo kao i okolnosti oko nas. Onaj koji shvati da što se pre opredeli i odluči šta mu je najvažnije u životu, taj ima prednost i veliku šansu da to i ostvari. Takvih je na žalost malo. Neki kažu jedva 5%. Preostalih 95% čovečanstva se ponaša kao da je život generalna proba, kao da se u njemu ima beskrajno vremena, ne opredeljuju se i ne čini ništa. Oni podsećaju na magarca iz priče, kojeg je seljak odveo na livadu i (na magarčevu nesreću) ostavio ga između dva plasta sena, a kada je došao po njega posle nekoliko dana našao ga mrtvog – siroti magarac je crknuo od gladi ne mogavši da odluči sa kog plasta da jede.
Za razliku od takvih, mali broj ljudi na vreme odlučuje da uzme kontrolu nad sopstvenim životom, da spozna neke elementarne činjenice i iskoristi ih na svoju, ali i korist i zadovoljstvo okruženja. Čak i tamo gde mu te činjenice ne idu u prilog, takav čovek je spreman da u njima vidi izazov, da ih obuzda i iskoristi da i one rade za njega.
Verovatno ste i sami zapazili da ima dana kada smo prividno bez razloga dobre volje, kada na sve gledamo optimistički, puni elana, spremni na akciju, kada nam ništa nije teško i kada u svemu vidimo šansu. Istovremeno, ima dana kada nam nije ni do čega, kada bi najradije ostali u krevetu, kada nas ništa ne raduje, kada teško nalazimo smisao u životu, u poslu, u sebi i ljudima oko sebe. To je jedno prirodno stanje (naravno ukoliko ne izlazi iz opsega onoga što se smatra statistički normalnim i ne pretvara se u manijakalnost ili depresiju, no o tome nećemo sada). Suština je upravo u sledećem – da svesni toga, primenjujući određene tehnike i organizujući život na bazi primene određenih znanja, ove negativne faze učinimo što ređim i što kraćim, a pozitivne što dužim i što češćim.
Motivisanost
Svi mi imamo neke svoje skrivene želje, snove, ciljeve u životu. Njih grubo možemo poistovetiti sa nekim prevoznim sredstvom. Ono, bez obzira na to koliko bilo tehnički savršeno, lepo i moderno, udobno i komforno, samo po sebi nema nikakvog smisla i funkcije bez pokretačkog goriva i energije. Ono što pokreće ljude, ono što predstavlja gorivo za sreću i uspeh – jeste motivisanost. Otuda nije slučajno što oblast motivacije predstavlja sastavni i obavezni deo svih savremenih školovanja širom sveta, a naročito menadžerskih, polazeći od činjenice da čovek, da bi mogao da motiviše druge, pre svega mora biti u stanju da spozna i motiviše samog sebe. Brojne su definicije motivacije, a za mene najopštija i najprihvatljivija je ona da je motivacija sve ono što znanje i umenje pretvara u uspeh (sreću ili neki konkretno postavljen cilj).
Treba znati da su ljudi u opštem slučaju najmotivisaniji za neku akciju kada su šanse za postizanje cilja 50%:50%. Što se tiče uspešnih i veoma uspešnih ljudi, kod njih se motivisanost za neko delanje pomera ka zonama manje verovatnoće. Drugim rečima, oni su motivisani kada nešto nije lako i kada to ne može svako. To ćete vremenom otkriti i kod sebe u trenucima kada će vam poseban izazov predstavljati nešto od čega drugi već odustaju ili nešto za šta postoji generalno mišljenje da je na granici mogućeg. Ovo je, naravno, sve u vezi sa čovekovom težnjom ka samorealizaciji i psihološkom izdvajanju iz sivila mediokritetstva i uravnilovke. Zato od ovog trenutka molim da se ne osećate žigosano i neugodno zato što ste posebni, već naprotiv, da negujete svoje posebnosti, jer su upravo one to što vas svrstava u kategoriju ljudi koji menjaju svet i ostavljaju suštinski trag za sobom.
“Kapital za uspeh”
Svako od nas u životu ima nešto što bi se moglo nazvati “kapitalom za uspeh”, tj. svega ima dovoljno da može da postigne šta god naumi u životu – pod uslovom da to koristi racionalno i pametno, usmereno i ciljano. Nije slučajno što jedna stara indijska poslovica kaže: “Ako ne znaš kuda ideš, gde god da stigneš na pogrešnom si mestu.” Ako pak znamo kuda idemo i znamo šta želimo da postignemo onda će nam naši lični resursi biti dovoljni, biće prodorni, usmereni u pravom trenutku na prave stvari.
Drugi elemenat tog našeg “kapitala” je energija. Poput karatiste usmerena u jednu konkretnu tačku, naša energija (bez obzira na to koliko mala bila) može imati prodornu i razornu moć. Zbog toga je potrebno vratiti se na ranije iskazanu činjenicu da je najvažnija stvar u životu da odlučimo šta nam je najvažnije, te da na to svim svojim silama prionemo.
Ogroman kapital je i znanje, ali kao što rekoh, jedino znanje koje je u funkciji ima pravo da se zove znanjem. Znanja imamo koliko imamo, ali ako mu pristupimo sa otvorenošću i radoznalošću maloga deteta, tragajući stalno za onim što ne znamo da ne znamo i težeći da postanemo majstori koji nisu ni svesni da znaju šta sve znaju, znanje postaje saveznik i sredstvo koje nas vodi do cilja.
Svaki čovek ima gomilu želja. Te želje su obojene najrazličitijim motivima i na žalost, vrlo često, posledica su želja ljudi oko nas a ne nas samih. Otuda često mislimo da su neke želje naše i onda kada su indukovane od strane roditelja, okruženja, navika i tako dalje.
Kapital predstavljaju i one želje koje su izvorno naše, za koje suštinski smatramo i želimo da obeleže naš životni put. No, često su želje koje smatramo svojim u stvari želje drugih (indukovane od strane roditelja, okruženja, navika itd.). Da biste lakše razlučili jedne od drugih, postavite sebi ono poznato pitanje: “Kada bi mi lekari saopštili da mi je preostala još godina dana života, šta bih želeo, kako i sa kim bih želeo da je proživim?”
Nezaobilazni elementi našeg “kapitala za uspeh” su i naša mašta, samopouzdanje i samosvest. Međutim, mašta je najviše zloupotrebljavana od nas samih. Ona je čoveku data kao radionica za projektovanje i razradu vizija, tj. projekcija budućnosti, za kreiranje i trasiranje budućeg života, ali većina je ne doživljava i ne koristi na taj način. Ljudi obično maštaju o iracionalnim stvarima izvan konteksta vremena, prostora i resursa, po principu – šta bi bilo kad bi bilo. Umesto da se kroz maštu suočavaju sa realnošću sadašnjosti i projektuju vizije budućnosti.
Što se tiče samopouzdanja, kao elementa “kapitala za uspeh”, ono je direktna posledica ljudskih aktivnosti i rezultat iskustava koje iz njih proističu. Samopouzdanje je tim manje što smo manje aktivni, što više podležemo inerciji nečinjenja i što imamo manje argumenata na bazi ličnog iskustva po kojima možemo da cenimo svoje sposobnosti i umenja, pa samim tim i rešenost za buduće. S njim je neraskidivo povezana i samosvest kao jedna od ljudskih posebnosti. To je jedinstvena sposobnost čoveka da spozna samog sebe, i to kako u odnosu na sopstvene želje i psihofizičko stanje, tako i u odnosu na okruženje, na vreme sadašnje i vreme buduće. Ona mu je data kao vrlina da, realno procenjujući gde se nalazi i gde je to u odnosu na ono gde želi da bude u budućnosti, može da mašta i planira, stvara jasnu strategiju i realizuje buduće korake.
Opet na žalost, većina ljudi ne shvata funkciju samosvesti, a još manje je upotrebljava na adekvatan način. Za većinu daleko bliži i prirodniji put je onaj koji nazivam relativističkim pristupom. Naime, ljudi se zavaravaju i uljuljkuju u svom komformizmu tako što sebe procenjuju na osnovu poređenja sa drugima. Otuda ćete često čuti iskaze tipa: “Kako je drugima, meni nije ni tako loše…” ili “ja sam uspešniji od drugih, jer sam manje nesrećan od njih”, “ja sam manje siromašan…”, ” ja sam manje bolestan…” i tako dalje.
Značajnu vrlinu i elemenat “kapitala za uspeh” takođe predstavlja i prilagodljivost. Za mene je ona odraz visokog stepena inteligencije, svesnih i nesvesnih reakcija sa ciljem ostvarivanja saglasja sa stalno menjajućim okruženjem i kako spoljašnjim tako i unutrašnjim okolnostima.
Svet menjaju proaktivni ljudi, ljudi nošeni unutrašnjim nagonom za delovanjem. To su oni koji nisu ni svesni da koriste jedan od prirodnih zakona – inerciju. Što su aktivniji, oni teže da to budu još u većoj meri. Za to postoji i fiziološka osnova, ali o njoj u sledećem broju.
