Živimo u nesigurna tranziciona vremena, u nesigurnoj zemlji na brdovitom Balkanu u sred nesigurnih geopolitičkih gibanja koja destabilizuju čitav svet. Verovatno smo se navikli. Znamo da ništa nije stabilno i sigurno i shodno tome plivamo, skačemo i, uopšte , krećemo se unapred kako znamo i umemo. Nije tako! Nikad više nismo želeli stabilnost, sigurnost i garancije. Naročito garancije. Da li zaista želite garancije?
Pre godinu dana moj dugogodišnji prijatelj koji se bavi uvozom slane i krckave grickalice iz velike i daleke azijske zemlje (Vlado, jel dovoljno zamućeno da se ne vidi da si to ti?) zamolio me da mu predložim alternativni fokus za njegov biznis. Malo su ga pritisli veliki sistemski uvoznici i tržište mu kopni. Ponosan kakav jesam na svoj biznisoanalitičarskokonsultantski poziv napravio sam mu malu poslovnu studiju i predložio dramatičnu promenu fokusa i zanimljiv, do tada na našem tržištu neprisutan, brend koji je čak i uspešan u svetu. Drugar je pažljivo saslušao moju ideju, mnogo mu se svideo proizvod, malo se raspitao – zaista ga nema kod nas, zaista je prilično uspešan u svetu, zaista je drugačiji… a onda je sledilo magično pitanje: “A kako ja da znam da će to zaista da se primi ovde? Znaš, ipak bi trebalo uložiti u razvoj tržišta?! Nema nikakvih garancija da će to da uspe.”
Vlasnik ogromnog lanca prodavnica mi kaže u poverenju: “Branko, znam da ti obožavaš temu ulaganja u timove i dodatne obuke i osposobljavanja, ali ja zaista nemam nikakvih garancija da će ti ljudi kad ih tako usavršim ostati kod mene!” Istina, ali bi ih možda izazovan posao, ozbiljna plata i profesionalni tim koji ih podržava malo više zadržali.
Međunarodni gigant koji se bavi metalima ponudio je svojim radnicima bonus vezan za profite ostvarene rastom izvoza. Radnički sindikat je tražio garancije da će do rasta zaista doći. Menadžerima koji su vršili te pregovore trebalo je nešto vremena da shvate o čemu se govori. Njihov zbunjen odgovor je bio: ” Pa, mi smo se nadali da je upravo ovaj dogovor sa vama neka vrsta garancija i za nas i za vas da će do tog rasta doći?!”
Na jednoj od onih generičkih tribina o odlivu mozgova pita me jedan ljutiti student: “Shvatam šta vi tvrdite, da je naše obrazovanje koje nama izgleda besplatno i time jeftino, nešto veoma vredno i da moramo da se potrudimo da tu vrednost iskoristimo, da ne čekamo da nam drugi generišu šanse, ali zaista, kakva je svrha da nam se nešto tako vredno dâ bez garancija da ćemo kad sve to završimo odmah moći pristojno da ga iskoristimo i da radimo baš to i od toga lepo živimo!?”
Surovi kapitalizam
Jedna značajna domaća kompjuterska firma uvela je novi sistem bonusa koji kvartalno stimuliše zaposlene da rade više i bolje. Pardon, stimuliše ih da zarađuju više, radeći više i bolje. Nakon prvog takvog novog bonusa pita me jedan od zaposlenih: ”Da, ali kakve su garancije da će i ubuduće veliki trud proizvoditi rezultate. Još gore, kakve su garancije da se firma neće naviknuti da sad radimo više i bolje i reći – a sad za bonus mora još više. I još…” Surovo kontrapitanje niko nije postavio: “Koje su garancije da firma neće hteti da na tvom mestu angažuje nekog ko se trudi više i traži manje garancija?” Ups, izgleda da smo natrapali na jednu od definicija kapitalizma.
Sa svojom kreativnom direktorkom spremam ponudu za jednog novog klijenta. Spremamo se da mu ponudimo više nego što je tražio, u ambicioznijem paketu, a da sve traje kraće nego što su zahtevali. I da ne naplatimo više. Uspevamo da prepakujemo sve i nakon uobličavanja ponude, a pre dostave klijentu, moja saradnica me pita: “Imamo li mi neke garancije da će oni to umeti da prepoznaju i cene?” Jedini razuman odgovor je zasnovan na arogantnom predubeđenju da se nadamo da su naši klijenti upravo toliko izuzetni koliko mi njima tvrdimo da mi jesmo.
Traže mi komentar oglašavačke kampanje za osiguravajuće društvo koja uključuje agresivnu poruku: “Šta god da se dogodi osigurajte da vi ne budete u gubitku.” Da prevedem – da biste od nas išta dobili morate da budete u gubitku. Ili još direktnije: garantujemo gubitak.
I to je nekako jedno pakosno i očigledno naravoučenije: garancije se plaćaju. Da biste ih platili morate da smanjite količinu onog što vas čini sigurnim.
Ni porezi nisu sigurni
Da završimo onih delom kojim najčešće počinju tekstovi o sigurnosti. Čak i prastari citat Bendžamina Franklina da su na svetu sigurne samo dve stvari: smrt i porezi, kod nas je ponešto simplifikovan. Kad malo obratim pažnju na to kako prolaze neki poznati lokalni “preduzimači” čak ni porezi ne deluju toliko sigurno. Ostala nam je samo smrt. Da ponovimo ono pitanje sa početka: Da li zaista želite garancije?
