Piše: prof. dr Mirjana Radović Marković
Porodične firme su najuspešnije na listi Fortune 500. One predstavljaju tri četvrtine svih biznisa u Velikoj Britaniji, a slična situacija je i u mnogim drugim zemljama širom sveta. One imaju mnogo dužu tradiciju u poređenju sa firmama koje nisu u porodičnom vlasništvu. Takođe, duže opstaju i stabilnije su u svom poslovanju u odnosu na druge firme.
Pored toga, porodične firme beleže mnogo bolje rezultate od onih koje nisu porodične. Na primer, u SAD-u oko 33% porodičnih firmi se nalazi među 500 najuspešnijih na spisku Fortune, a u Kanadi je procenjeno da su porodične firme još 2003. godine ostvarivale 1,3 milijarde kanadskih dolara i zapošljavale više od polovine aktivne radne snage. I u mnogim zemljama Evropske unije porodična preduzeća zapošljavaju više od 50% aktivne radne snage, što se može videti na primeru Finske ili Italije. Međutim, uprkos ovako velikom značaju porodičnog preduzetništva, tek od početka devedesetih godina prošlog veka ozbiljnije se pristupa njegovom izučavanju. Najčešće se razmatraju pitanja obezbeđenja kontinuiteta porodičnog biznisa i njegova održivost iz generacije u generaciju. Mnogi smatraju da je organizacija porodičnih biznisa najčešće njihova najslabija tačka. Stoga se poslednjih godina u SAD-u prave posebni programi za pospešivanje razvoja i dobrog upravljanja porodičnim biznisom, kao što je to učinio Weatherhead School of Management osnivajući čak i poseban fond za ovu svrhu. Međutim, ovakvi programi uglavnom imaju za cilj da pomognu porodičnim biznisima i njihovim vlasnicima da uspešno planiraju svoje poslove, ali najčešće ne obuhvataju menadžment praksu, niti se bave menadžment kulturom i novim veštinama i znanjima menadžera i preduzetnika a što je od posebne važnosti u savremenom poslovnom okruženju.
Tekst u celosti možete pročitati u virtuelnom izdanju časopisa.
