Hodočašće ili verski turizam – bila je dilema koja je u manastiru Studenica okupila monahe, teologe, turističke poslenike i novinare, na trećoj po redu konferenciji koju je pod nazivom “Religija i turizam 2009: Balkan, mesto hodočašća” organizovao Hrišćanski kulturni centar. Igumani, monasi i monahinje manastira Studenica, Sopoćani i Gradac govorili su o problemima sa kojima se susreću prilikom dolaska velikog broja gostiju koji često ne razumeju na kakvo su mesto došli, obilazak manastira shvataju kao turistički obilazak muzeja ili kulturne znamenitosti, ne vodeći računa o monaškom miru i podvižničkim stremljenjima bratstva. Autor teksta koji sledi nije imao nikakvu dilemu o smislu svog putovanja u vrleti Radočela: uprkos obavezama posla, ljubaznošću organizatora, poseta Studenici pretvorila se u hodočašće i pokušaj spoznaje, ili makar naslućivanja, mistične dubine nataloženih vekova.
Na desetak kilometara od mesta Ušće, između Raške i Kraljeva, 235 kilometara od Beograda, pre više od osam vekova osnivač srednjevekovne srpske države Veliki župan Stefan Nemanja sagradio je manastir na čijim je temeljima zasnovana srpska državnost, kultura i duhovnost koja i danas, onima kojima je Bog dao da je vide, ozaruje vidokruge i ispunjava srca ljubavlju ka lepom i uzvišenom. Prema predanju, osnivač nemanjićke loze dolazio je u ovaj kraj sa svojim velmožama u lov na raznu divljač i za oko mu je zapao plato iznad hladne i bistre reke Studenice, mesto na kojem je poželeo da sagradi crkvu posvećenu Uspenju presvete Bogorodice, kao poklon svome otačastvu i budućim pokolenjima i kao mesto na kojem će zauvek počivati njegove mošti.
Gradnja crkve završena je 1196. godine, svega par godina pre nego što će Stefan otići na Atos, zamonašiti se, dobiti ime Simeon i sa sinom Rastkom, monahom i svetiteljem Savom, sagraditi manastir Hilandar, duhovni svetionik svekolikog srpstva, čija je igumanija sama Bogorodica i u kojem se nalazi čudotvorna ikona “Trojeručica”. Ova svetinja je do 15. veka krasila manastir Studenicu. Prema predanju, studenički monasi su ikonu, spašavajući je pred najezdom Turaka, postavili na magare i prepustili je Božjem promislu. Prešavši pola Srbije i Makedoniju, magare je stiglo do Hilandara, gde su monasi ikonu prihvatili kao dar od samoga Boga.
Manastirske crkve
U manastirskoj porti, opasanoj drevnim zidinama, danas se nalaze tri crkve. Monasi kažu da ih je nekada bilo četrnaest, o čemu svedoče ostaci temelja razbacani po okolini. Bogorodičina crkva, građena tokom dve poslednje decenije 12. veka, ima odlike romansko-vizantijske građevine. Po opštoj arhitektonskoj zamisli i njenoj realizaciji, crkva se svrstava u najviši rang spomenika takozvane Raške graditeljske škole. Freske iz 1209, u čijem su nastanku imala udela sva tri Nemanjina sina – Vukan, Stefan i Sava – uzdižu Studenicu među najznačajnije spomenike 13. veka u vizantijskom umetničkom svetu. Njene zidne slike su prvo očuvano delo novog stila 13. veka kojim se menja ranije slikarsko shvatanje i otvara novo poglavlje u istoriji stare srpske i vizantijske umetnosti.
Čuvena freska “Raspeće” i danas zadivljuje posetioce svojom lepotom, uzvišenošću i dugovečnošću. Opstala je stolećima, uprkos zemljotresima i raznim razaranjima koja su tokom vekova pustošila manastirsko zdanje.
Manastirski krajolik oplemenjen je i takozvanom Kraljevom crkvom koju je sagradio kralj Milutin i posvetio je roditeljima Bogorodice Joakimu i Ani. Spada u red retkih objekata Raške škole čije je vreme gradnje poznato, o čemu svedoči natpis uklesan na kamenoj traci ugrađenoj duž spoljne strane apside pod krovnim vencem: “U ime Oca i Sina i Svetoga Duha, ja, rob Božiji Stefan Uroš… sazidah ovaj hram u ime svetih pravednika i praroditelja Hristovih Joakima i Ane, godine 1314, indikta 12 i priložih tome svetom hramu hrisovulju…”. Neimari nisu odoleli upečatljivoj lepoti spoljašnosti glavnog studeničkog hrama, pa su nastojali posebnom spoljnom obradom da svoje zdanje sa njom usklade i da ga što više približe njenim vrednostima. Malena, čvrstog, zbijenog, krstolikog izgleda, Kraljeva crkva deluje kao dragulj, ili kao uvećan relikvijar, spušten među visoka okolna manastirska zdanja, koja joj čine okvir ističući još više lepotu njenih skladnih oblika. Treća crkva među manastirskim zidinama posvećena je svetom Nikoli i poznata je kao Nikoljača. Poseduje freske iz četvrte decenije 13. veka, koje upotpunjuju sliku vrhunskog umetničkog stvaralaštva toga vremena.
Godine 1986. UNESCO je Studenicu uvrstio u Svetsku kulturnu baštinu.
Manastirsko blago
Jedan od najbogatijih srpskih manastira krasi i riznica u kojoj se čuvaju predmeti i relikvije iz srednjovekovnog doba. Kustos manastira Dragan Jevremović, sa ponosom nam pokazuje deo nekadašnjeg ogromnog blaga koji su monasi uspeli da sačuvaju. U rizničkim vitrinama našli su se prsten Stefana Prvovenčanog iz 13. veka, plaštanice, srebrni krstovi ukrašeni dragim kamenjem, predmeti za bogosluženja i druge dragocenosti. Posebnu vrednost, kaže Dragan, imaju predmeti od srebra u obliku ruku i nogu, koje su brojni nevoljnici poklanjali manastiru u znak zahvalnosti za čudesna isceljenja koja su se dogodila posredovanjem svetog Simeona mirotočivog.
U manastiru trenutno boravi četrnaest, uglavnom mladih, monaha i iskušenika. Otac Tihon, iguman Studenice, vođen sopstvenom mudrošću i Duhom Svetim, preporodio je duhovni život ovdašnjih monaha i značajno unapredio ekonomiju. Ovde kažu da bi se, da nije manastira, mnogi seljani iselili iz ovog kraja iz ekonomskih razloga. Naime, od ukupno šezdeset domaćinstava obližnjeg sela, četrdeset troje ljudi zaposleno je u okviru poslova koje obezbeđuje manastir. U neposrednoj blizini nalazi se hotel “Konaci”, ustrojen po manastirskim pravilima, koji tokom leta ugosti veliki broj posetilaca. Obezbeđuje hleb mnogim meštanima, ali i prihode manastiru…
Tekst u celosti možete pročitati ovde
