Danima u ušima mi odzvanja rečenica koju sam slušao od pripadnika druge generacije u porodičnim kompanijama na kraju našeg zajedničkog rada: “Mi ovde smo predstavnici nekog drugog Balkana”. I u potpunosti se slažem sa ovom rečenicom, ali kao (na moju žalost) malo iskusniji, moram da budem i precizniji oni su kandidati da budu neki drugi Balkan. Oni imaju priliku da predstavljaju neki drugi Balkan. Neko drugo, bolje društvo koje nećemo morati dugo da čekamo.
Pred mnogim privatnim kompanijama je prilika da uskoro počnu da ih vode ili da u njihovom vođenju aktivno učestvuju pripadnici druge generacije. Po školama koje su završili ili završavaju i spremnosti da se usavršavaju i rade većina njih je to već i zaslužila. Ponekima još nedostaju godine života i iskustva. Ali, da li će to tako biti u najvećoj meri ne zavisi od njih, već od onih koji ih najviše vole – od njihovih roditelja. Od samoniklih od kojih su, samo posmatrajući ih, naučili lekciju iz posvećenosti poslu. Od samoniklih koji su im mnogo pričali i pričaju im o tome kakve kompanije žele da naprave. Od samoniklih koji su o mnogim stvarima spremni da razgovaraju. Sem o jednoj – kada će i na koji način da im prepuste vođenje kompanije.
Vreme za razgovor
Dragi moji samonikli, ne traže oni od vas da abdicirate, da se sklonite, daleko bilo da umrete. Oni traže da pričate. Da progovorite kakav plan imate. Ako plan još nemate, kažite im šta mislite. Ako ne znate šta mislite, kažite šta osećate… Bitno je samo da počnete. Da progovorite. Da i njih pitate šta, kako, kada oni žele. Da ih saslušate. Da počnete da razgovarate…
