Piše: prof. dr Radovan Bigović
“Ekonomizam” sve više postaje dominantni pogled na svet. Logika novca i logika tržišta određuju suštinski život čoveka…
Što više proizvesti i što više potrošiti postaje cilj života. Takva potrošačka ideologija može da egzistira samo na utilitarističko-hedonističkoj etici i hiper antropocentričnoj i individualističkoj antropologiji. Imati postaje važnije od biti. Čovek postaje rob stvari i psihološko-duhovno zavistan od njih. Rad postaje nehuman i muka. Uobličava se stil života bez radosti i tržišni karakter (E. From).
Na ekološkom planu to ima za posledicu zastrašujuće izrabljivanje prirode ne vodeći računa da ona treba da služi za život i drugima a ne samo nama. Na socijalno-ekonomskom znači kod jedne pohlepne manjine, koja ima neobuzdanu strast za posedovanjem, sve veće bogatstvo, a kod druge,većine, sve veće siromaštvo. Luksuz na jednoj a zastrašujuća beda na drugoj strani. Na jednoj strani se ne zna šta će se od bogatstva, a na drugoj umiru milioni dece zbog nedostatka elementarne hrane za život.
Idolatrizacija ekonomije, poistovećenje čovekovog progresa sa ekonomskim progresom umanjuje značaj svake moralne, duhovne i kulturne vrednosti. Ljudska ličnost se žrtvuje radi ekonomske dobiti. Tržište ne sme da određuje vrednost ljudske ličnosti. Zakonitost i poslovna etika, dobrovoljno samoograničenje, ljubav i solidarnost nisu više samo moralne kategorije već i preduslovi opstanka sveta. Neophodna je jedna nova vizija i perspektiva života koja bi imala u vidu sledeće:
1. Bog je jedini apsolutni vlasnik sveta (svih materijalnih dobara). Čoveku je svet dat kao dar i sredstvo za upotrebu. Dat mu je na brigu i čuvanje. Materijalni svet ulazi u strukturu čoveka, ali se on ne može poistovetiti sa tim svetom. Čovek pripada i drugom: božanskom, duhovnom svetu. Čovek je u svetu, ali nije od sveta.
2. Pored privatnog vlasništva treba da postoji i neka vrsta zajedničkog vlasništva kako bi se čovek ravnomerno razvijao i kao individualno i kao društveno biće. I što je važno, to omogućava život dostojan čoveka onima koji ne mogu da brinu o sebi (hendikepirani).
3. Čovek je začetnik, središte i svrha celokupnog prirodno-društvenog života. Rad i ekonomska dobra treba da služe ostvarenju punoće ljudske ličnosti, a ne obratno – da čovek robuje materijalnim dobrima (stvarima).
4. Čovek ima pravo na rad, ali i dužnost da savesno radi. U ekonomsko-socijalnom procesu treba da učestvuju, na ovaj ili onaj način, svi radnici. Veoma je opasno i nehumano kada u ekonomskom odlučivanju dominiraju malobrojni centri moći. Radikalni ekonomski liberalizam ranjava osnovna prava ličnosti.
5. Smisao rada nije samo rad za sebe, nije samo primanje (dobit, profit), već i rad za drugog, nesebično davanje (darivanje).Davanje je najbolje primanje.
6. Radom čovek ne sme da postane rob vlastitog rada. Čoveku mora da ostane vremena za kulturni, porodični, socijalni i verski život, za odmor, jer su to preduslovi da čovek ima radosno osećanje života.
7. Bogatstvo (a i siromaštvo) nisu sami po sebi dobri ni loši. Sve zavisi od čovekove upotrebe. Bogati treba da pomažu siromašne, a siromašni da ne zavide bogatima.
8. Razvijeni treba da pomažu nerazvijenima, ali i nerazvijeni da se razvijaju vlastitim snagama.
9. Ekonomska dobra se ne smeju sticati nemoralnim sredstvima. Nemoral u biznisu ima nesagledive tragične posledice.
10. Uklanjanje privredno-društvene nejednakosti i neravnopravnosti, uspostavljanje socijalne pravde i obezbeđivanje sredstava za život i ljudsko dostojanstvo svakog čoveka treba da bude cilj svakog društva koje pretenduje da bude iole humano. Od imućnih ljudi se očekuje da budu pokrovitelji (mecene) kulture i zadužbinari, ljudi plemenita srca i karaktera, da svojim bogatstvom bogate druge. S druge strane, ne sme da postoji u društvu takva atmosfera koja uspešne i bogate ljude stavlja na stub srama. Pored ovog, važno je da država sprečava sve oblike mita i korupcije i da donosi zakone koji stvaraju preduslove da se jedno društvo ekonomski (a i na svaki drugi način) normalno razvija.
