Piše: Zvezdan Horvat
Ovog puta ću pokušati da vam prenesem svoje impresije iz Kine, najmnogoljudnije zemlje na svetu, gde sam pre izvesnog vremena imao prilike da boravim i radim…
Čengdu, glavni grad oblasti Sečuan, mesto je gde smo Boris Vukić i ja radili na organizacionoj strukturi jedne privatne kompanije. :Čengdu je grad gde, pored Intela, još bar 15 multinacionalnih IT kompanija ima svoje pogone.
To je grad koji sa bližom okolinom ima preko 12 miliona stanovnika, i čiji aerodromom ima – trideset šest izlaza. Ulice dugačke, široke, preplavljene biciklima, motorima, automobilima… Auto-put vas, u dva nivoa, vodi do samog grada, čiji je centar „Menhetn” krcat visokim staklom optočenim zgradama. Samo tada, kada smo mu mi bili gosti, u toku je bila izgradnja tri stotine nebodera, svaki sa preko četrdeset spratova. Cena te modernizacije i hiper-gradnje jeste što se više ne mogu videti stare građevine, osim ponekog hrama koji je pošteđen rušenja.
Da li zbog vremenskog porioda ili previše smoga, tek sunca nismo imali, tako da nismo mogli da dobijemo pravi, blještavi utisak koji grad svakako može da ostavi na turiste.
Različito i neobično
U samom centru grada roba je lokalna, odličnog kvaliteta, za 20% jeftinija u odnosu na svetske robne marke, koje su takođe dostupne. Uobičajena kineska roba koju smo navikli da viđamo po našim tržnim centrima i pijacama – ovde ne postoji. Za turiste su napravljene oaze načičkane radnjama koje prodaju rukotvorine i prikazuju stare zanate. To je veoma interesantno videti.
Izdvojio bih i Sečuansku operu, koja je na mene ostavila utisak zbog glumaca koji pod maskama igraju tradicionalne kineske komade u pozorištima koji su ujedno i restorani. A pre nego što počnete da večerate, dok čekate za stolom, možete da dobijete desetominutnu masažu od strane profesionalnih, veštih masera.
Rezervat pandi
Čengdu je poznat kao dom pandi. Poseban institut i stručni tim ljudi radi na održanju ove vrste i veštačkoj oplodnji. Pande retko na svet donose mlade, a kada se mladunče rodi ono je veoma nežno i maleno, te spretno osoblje odmah preuzima brigu nad njim, odvaja ga od majke, neguju sa velikom pažnjom i ljubavlju, a kada ono ojača, vraćaju ga majci.
Problem za održavanje ove vrste predstavljaju i njihova shrana (pande se hrane samo određenom vrstom bambusa, u velikim količinama) i temperatura. Pande vole hladnoću, te im tokom leta zaposleni obezbeđuju kocke leda kako bi se rashladile.
Turistima je preporučena poseta u ranim jutarnjim časovima, jer se posle 10 časova pande povlače u svoje kaveze i ne možete ih videti. Rezervat sa pandama se nalazi na nekih 70 km od grada.
U gostima kod “svojih”
Adižesov institut je ovde imao svoje predstavništvo, tako da su nas dočekali „naši”. U ovo predstavništvo investirao je lokalni biznismen, vrlo svestran čovek, u duši građevinac. Osim što u posedu ima pola ulice gde se nalazi i Institut (a ulice nisu kratke), on je vlasnik i pomalo neobičnog golf kluba. To je ujedno i restoran i golf klub, gde golferi, zbog manjka prostora, poređani jedan pored drugog, kao u streljani, udaraju u mrežu koja je postavljena na 50 metara. Ovaj preduzirnljivi biznismen je i vlasnik turističkog časopisa za koji lično pravi fotografije kada putuje po svetu. Kako je odlučio da obuči pet konsultanata po Adižesovom metodu, desilo se da naše kolege iz Srbije dobiju priliku da se pridruže i obučavaju tamo.
Predmet rada
Kompanija u kojoj smo bili je na svoj način bila neobična. Za početak, imala je tri stotine zaposlenih, što je za tamošnje prilike i geografski prostor mali broj. U samom krugu kompanije nalazi se zgrada gde stanuju zaposleni. Kompanija ima pet sektora. Jedan sektor čine inženjeri za projektovanje, vođenje posla i nadzor, dok se radnici angažuju po potrebi, od projekta do projekta. Drugi segment kompanije se bavi iznajmljivanjem građevinskih mašina i opreme radnicima koji se angažuju po projektu. Treći segment prodaje građevinski materijal tim istim radnicima kojima je iznajmila opremu za rad. Četvrti sektor investira u stambene zgrade do dvadeset spratova (za takve su sertifikovani), kojem su ciljna grupa porodice koje žele da prošire svoj stambeni prostor – Kinezi koji kupuju svoj drugi stan. Oni mogu, ali ne moraju, da koriste usluge građevinskog sektora. Peti sektor kompanije pomaže kupcima koji ne mogu da dobiju kredit od banke tako što im izdaje garanciju preko koje mogu isti ostvariti i kupiti stan koji je ova kompanija izgradila. Dakle,napravljen je čitav lanac, sve je povezano, od momenta izrade nacrta za zgradu do finalne kupovine. Kompanija ima u vlasništvu i fabriku grafita, ali ona se ne nalazi u ovom krugu.
Radni zadatak
Cilj našeg boravka u ovoj mnogoljudnoj zemlji bio je da kreiramo organizacionu strukturu kompanije koja nas je zamolila za pomoć. Pred nama nije bio lak zadatak, na prvom mestu zbog kulturoloških razlika i običaja koji su ovde zastupljeni. Jedan mali primer koji treba znati: Kinezi (kao i Mađari) prvo kažu svoje prezime pa onda ime, što je važno pri prvom susretu i uspostavljanju komunikacije. Što se procesa konsaltinga tiče, Kinezi ne žele javno da iskažu svoje mišljenje pred gazdom, naročito ako je ono u suprotnosti sa njegovim stavovima. Metod koji smo primenili je da smo napravili tri grupe od po pet učesnika kako bi oni među sobom razmenili mišljenja i tražili rešenje problema, što nam je dodatno otežavalo kontrolu celog procesa. Naime, kada se kreira struktura, jedan od alata koji se primenjuje jeste Pitanja-Nedoumice-Neslaganja. Kada napravite strukturu, svim učesnicima naložite da organizuju svoje misli po ovim kategorijama, i onda se kreće u fazu davanja odgovora na Pitanja, pa Nedoumice postaju pitanja, a Neslaganja nedoumice. I tako dok više ne bude pitanja. Na ovaj način se struktuirano prevazilazi konflikt i stvara slaganje sa strukturom. Međutim, na ovako postavljan zadatak od svih podgrupa dobili smo odgovor da oni nemaju ni pitanja, ni nedoumice niti neslaganja. Bili smo zatečeni. Oni jednostavno nisu imali sukoba u mišljenju, što predstavlja interesantnu kombinaciju integracije tima, zajedničkog dolaženja do određenog zaključka, ali i autoriteta vođe. Ipak, uspeli smo da dođemo do dobrih rezultata i rešenja organizacione strukture. Veoma smo im se dopali i zahtevali su da se slikamo sa njima u nedogled. U toj grupi na “photo sessionu” ja sam se, kao neko ko nije visok, osećao upravo tako – visokim. Morali smo i da napravimo prezentaciju Novog Sada i naše zemlje, sve sa slikama, što su veoma cenili. Kao i poklone koje smo poneli i vlasniku i firmi.
Nevolje s prevođenjem
Posebno je bilo i iskustvo sa prevodiocem. Na primer, u zemljama gde se govori ruski, koji delimično razumem, mogao sam da kontrolišem prevod i da intervenišem ukoliko procenim da prevodilac nije dobro preneo moje reči. Ovde to, naravno, nije bio slučaj. Naime, tokom konsaltinga umeli smo često da koristimo viceve kako bismo „omekšali” eventualno zategnutu atmosferu ili kako bismo istakli neke stvari. Zna se da svaki narod ima različitu vrstu humora i drugačije shvata poentu… Ovog puta smo u grupi imali par učesnika koji su znali malo engleski i umeli su pozitivno da reaguju smejući se, dok prevodilac, samim tim i ostatak grupe, nisu mogli da shvate poentu i nije bilo reakcije. Možda je problem bio i u tome što je specijalnost prevodioca književnost. Ali, u tumačenju viceva i približavanju naše vrste humora učesnicima u pomoć su nam priskakali kineski Adižes konsultanti.
Kineske gastronomske osobenosti
Posle svake sesije išli smo sa gazdom na večeru i obično nas je bilo osmoro. Uvek je pred nas bilo servirano dvadesetak jela čuvene sečuanske kuhinje (a Novosađani su je ranije mogli probati, jer je istoimeni restoran osnovan davne 1981. u vreme Svetskog prven-stva u stonom tenisu), zajedno sa nekoliko supa. Bez pirinča. Tražiti pirinač bila bi uvreda za gazdu, jer bi to značilo da nas ne hrani dobro. Ovde se smatra da je pirinač hrana za siromašne. Supa se popije s vremena na vreme i ona ima značaj kao i hleb u zapadnjačkoj kulturi. Hleb, mleko i sir služe se samo u najboljim restoranima da bi se zadovoljili zapadnjaci. Mleka i sira od jaka ima na Tibetu, ali se bojim da je njihov ukus prejak za naše pojmove. Konzumira se zeleni čaj sa puterom napravljenim od mleka jaka. Zanimljivo je probati, ali ne preterivati sa količinom.
Digresija zvana Tibet
Kad smo već kod Tibeta, jedna zanimljivost me je podsetila na Adižes metod i ko-munikaciona pravila za poštovanje u timu. Svako ko je bio na seminaru ili konsaltingu naučio je da postoje pravila komuniciranja i da se reč uvek daje osobi s desne strane. U slučaju ove zemlje važi pravilo da se sve radi u pravcu kretanja kazaljke na satu. U La-si, oko glavnog manastira, ulice su prepune raznoraznih prodavnica, a svi ljudi se kreću upravo u pravcu kretanja kazaljke na satu, pa uvek možete prepoznati turistu po tome što to pravilo ne zna. Ako ste propustili da vidite nešto, ne vraćate se, nego krećete u novi krug obilaženja, što je nekoliko stotina metara.
Upoznavanje lokalnih običaja
Imali smo priliku da posetimo oca spomenutog investitora u Adižes i preduzimljivog biznismena. Intelektualac, profesor i naučnik koji živi u lepo uređenom stanu u zgradi koja me je podsetila na stil zgrada u nekadašnjoj Jugoslaviji iz pedesetih godina prošlog veka. Bez obzira što sin može da mu pruži daleko luksuzniji prostor, on je odlučio da ostane da živi u tom delu grada. Sa velikom Ijubažnošću i strpljenjem učio nas je da spremamo kineska jela, na čemu smo mu beskrajno zahvalni. Takođe nas je vodio na plantažu čaja, gde smo brali lišće, pekli ga na poseban način i od istog pravili čaj po njihovim običajima, a sve to uz program koji je posvećen tradiciji ispijanja i sipanja čaja. Tada sam otkrio dvadeset različitih načina sipanja čaja iz čajnika od kojih su neki imali cev za sipanje i preko jednog metra dužine.
Po završetku celokupnog programa organizacione strukture „naši” Kinezi odvedoše Borisa i mene u hotel, u nedoumici gde večerati pre puta kući. Odlučismo se za nasumice izabran restoran sa neobičnim stolovima koji u sredini imaju rupu od pola metra. Naravno, niko od zaposlenih nije znao engleski, pa se oslonismo na jelovnik sa slikama. A sve su to bile slike sa supama. Pokazasmo dve, ali kelner je samo odmahivao glavom. Konačno, kao rešenje problema, odvedoše nas u kuhinju da objasne u čemu je stvar – svaka supa je drugačija, a sipa se u kotlić koji se stavi u rupu gostovog stola, pa gost dobije razno meso i povrće i sâm kuva ili prži u kotliću. Da smo naručili dve različite supe, svaki od nas bi morao da sedi sam za svojim stolom i svojim kotlićem…
“Srpski” Kinezi
Na putu do kuće, a preko Moskve, upustismo se u razgovor sa našim “domaćim” Ki-nezima koji žive u Srbiji. Jedan od njih, koji savršeno govori srpski jezik, ispričao nam je da je za šest godina provedenih u Srbiji, u Surčinu, zaradio dovoljno da kupi stan u Šangaju, odakle se upravo vraćao posle obavljene kupovine. „Naša” Kineskinja, koja je nešto slabije govorila srpski, rekla nam je da je iz Novog Sada, sa Limana, što me je zapanjilo jer ja sam živeo upravo tamo bar dvadeset godina. Koja slučajnost, mi Limanci! Pitala me je kako mi se dopada Kina, a ja sam odgovorio da sam prepun lepih utisaka i da imam samo reči hvale.„Pa onda ti živi tamo!”, uzvratila je. Zamislio sam se u kakvim li je uslovima živela moja “komšinica sa Limana” kada dobih ovakav komentar… Tako dođosmo (opet) do toga da je sve relativno i da je ono što sam ja video u ovoj zemlji samo njen mali delić.
