Pa, kupcu, naravno. Kome će drugom? Kupac vidi reklamu, ode, kupi i… to je to. Aha.
A ono “Oću ovaj keks sa televizora! Mama, oću gaaa!! Kupi mi, kupi mi, kupi mi, kupi…” I mama kupi. Kome se uporno obraća “keks sa tevelizora” u svojoj TV reklami? Mami? Ne? Pa, ona je kupac…?!
Ili “Žiko, sine, deder skokni preko puta i donesi ocu jedno pivo…” Kome se svojom reklamom obraća pivo? Žiki sinu? Ne? Pa, on je kupac?!
Aha, mislite obraća se potrošaču korisniku? Nije uvek on taj koji kupuje, ali je on taj koji troši i koristi, pa se njemu treba obraćati. Logično.
Ali šta ćemo u slučaju „Caco dušo, skokni do pet šopa i kupi zrnevlje i vitamine, uzmi i paket sena, a mogla bi i kapi za oči, ova matora opet nešto čkilji…“?
Kome se obraćaju proizvođači pet šopovskog asortimana? Kucama? Macama? Morskim prasicima i papagajima…? Kornjači? Zlatnoj ribici? Ne? Oni se ne pitaju? Ali, oni su korisnici, potrošači i konzumenti… zar ne?
Pa dobro, kome se onda obraćaju sve te reklame?
