Jedna od opsesija savremenog sveta, a posebno univerzuma obeleženog biznisom, tim terminom čiji je opseg važenja neverovatno širok, jeste fantazam ostajanja u top formi, koji je preko kompetitivne logike kapitala, sa korporativnih strategija, prešao na fenomen individualnog doživljaja sveta.
“Top forma” se, međutim, različito interpretira. Za jedne, to je neprekidna borba da se ostane u tekućoj utakmici na tržištu roba, ideja ili kapitala; za druge, “top forma” predstavlja zajednički imenitelj za umešnost koja im omogućava da budu uvek nekako blizu centara moći, da raspolažu ekskluzivnim informacijama, ili da su spremni da se odreknu sopstvenog integriteta kako bi bili stalno na raspolaganju onima za koje veruju da su moćniji od njih.
Za one, međutim, koji se s pravom mogu smatrati liderima, “top forma” znači pre svega sposobnost da se artikuliše i sledi “vizija” koja je kardinalna ne samo za korporaciju u celini, već i za svaki poseban projekt. Jer zbilja, samo će neko ko na pravi način artikuliše viziju, omogućivši svojim saradnicima da se jasno pozicioniraju i u budućnosti, biti u stanju da svoj tim “zarazi” pozitivnom, kreativnom i entuzijastičnom atmosferom, kao i energijom neophodnom za postizanje ciljeva. Jer niko ne želi da bude zakopan u firmi koja ne ide nikuda, koja ne pokazuje znakove napredovanja i koja nema tendenciju ka rastu. Ali kako je često nemoguće realizovati bilo koju viziju bez pomoći drugih, pravi i sposobni lideri će učiniti nekoliko važnih koraka koji će njegovim saradnicima pružiti priliku da mu u tome pomognu.
Naravno, jedna od najvažnijih, ako ne i najvažnija, stvar odnosi se na “postavljanje ciljeva”. Kako je zbilja retkost da se angažuju ozbiljni ljudi da vam pomognu da sami u svojoj garaži napravite svemirski brod, razumna je samo ona orijentacija koja se oslanja na realistične i dostižne ciljeve. Da bi se na pravi način mobilisali saradnici za rad na nekom projektu, izvesno je da im se mora ponuditi adekvatna motivacija – od novca, samopoštovanja, osećanja integriteta, novog identiteta, ugleda, ili jednostavno kreativnog izazova. Bez obzira o kom poslu je reč, najbolja komunikacija u timu, a time i najbolji rezultati, ostvaruju se uključivanjem svih učesnika u proces postavljanja ciljeva – od kratkoročnih i faznih, do dugoročnih i konačnih.
A zapravo najveća mudrost u postavljanju ciljeva odnosi se prevashodno na to da, psihološki gledano, ne smeju da deluju ni suviše jednostavno ni suviše komplikovano. Jednostavni, laki i očekivani zadaci nisu dobar izvor stvarne motivacije, a još manje formula kojom se omogućava “ostajanje u formi”. Suviše teški zadaci, loše definisani, ili pogrešno usmereni, mogu takođe delovati destimulativno, obeshrabrujuće ili biti izvor anksioznosti. Otuda je posebno umeće potrebno da bi se ispred svakog učesnika postavio poseban cilj. Tada će svako težiti da učini više od onoga što se od njega očekuje i neće pokazivati ambivalenciju karakterističnu za situacije u kojima se ne zna tačno šta je čiji zadatak.
Za mudre i odgovorne lidere “top forma” je lak i dostižan cilj. Kreativnom, slobodnom i otvorenom komunikacijom, oni omogućavaju svojim saradnicima da i sami budu u najboljoj formi, i time shodno formuli da je “jedan plus jedan uvek više od dva”, u realizaciji svakog projekta, spontano i motivisano pruže svoj maksimum.
