Osim kulturnih, tehničkih ili naučnih dostignuća, svaka epoha se odlikuje i određenim tipom kulturnog junaka, koji manje ili više predstavlja ne samo paradigmu muškosti, već i svojevrstan standard humaniteta koji se postavlja kao uzor kojem treba težiti. Posle Edipa, Fausta, Robinzona ili Džems Bonda, o kojima su teoretičari različitih disciplina ispisali brojne stranice, kraj 20. veka iznedrio je junaka našeg doba, oličenog u figuri savremenog Menadžera.
Kada se osamdesetih godina prošlog veka pojavio film »9 i po nedelja«, sa Miki Rurkom i Kim Bejsinger u naslovnim ulogama, bila je to najava jednog kulturnog i komunikativnog trenda, koji je posle dvadesetogodišnjeg usavršavanja na Zapadu, pod okriljem logike korporativnog kapitala, odnedavno počeo da zapljuskuje i naše obale.
Jer osim sofisticiranih erotskih scena ispred otvorenog frižidera, čije plavičasto svetlo obasjava ljubavnike modernom aurom hlada, tom urbanom bojom distance ovaploćene u neonu, što je i trebalo da bude kontrast mekanim, sočnim, bezobraznim i curećim zalogajima kojima junak priče i novog doba, začikava svoju dragu, ovaj film je doneo i drugačije čitanje kategorija ljubavi i uspeha, otuđenja i bliskosti, muškog i ženskog.
Čitavom svojom pojavom, Menadžer, kao junak našeg doba govori da sa njim nema šale. Najpre, obučen je vrlo elegantno i sofisticirano, u skupoceno odelo šiveno po meri, koje upotpunjuje besprekornom košuljom i svilenom kravatom koja se menja u zavisnosti od tipa i oblika cipela. Izvesna doza nonšalancije prepoznaje se tek u mekoći rukom tkanog kamilhara od kojeg je napravljen kaput-mantil čiji peševi nonšalantno vijore na velegradskom vetru. Kada pravo iz kancelarije svrati u obližnji bar da bi se posle napornog dana opustio u društvu nekolicine kolega, on pijucka delikatni koktel egzotičnog imena, ostavljajući maslinku da je na kraju zagrize ne bi li osetio nešto čvrsto pod zubima.
I naravno, pošto pušenje više nije odlika civilizovanih, posle celog dana ustezanja, on pripaljuje pravu »kohiba«, koju mu je još na pauzi nabavila mlada asistentkinja, zadužena da između ostalog, šalje telegrame čestitki, maštovite bukete dalekim ljubavnicama ili po neki parfem supruzi predsednika upravnog odbora.
Ostatak večeri provešće sam, zaronjen u mirišljavu kupku boje lavande, uz zvuke nekog dobrog džeza ili uznemirujućih preludija na violončelu, sa čašom šampanjca u ruci, pokušavajući da se, uprkos blagoj izmaglici zaslužene relaksacije, fokusira na sadržaj sutrašnjeg ekspozea na sednici glavnog odbora, koji će ga makar za korak približiti željenom unapređenju u generalnog menadžera. Pre odlaska na spavanje proveriće još jednom poštu na svom lap topu, prelistati SMS ove koje je dobio u toku dana i sa zadovoljstvom konstatovati da je još uvek igrač u prvoj ligi. Zaspaće blažen, zadovoljan i sam.
Jedan od aspekata ove slike sveta sadržan je u činjenici da je logika korporativnog kapitala danas, jedina koja je zapravo u igri. A ona zahteva simbolički brak korporacije sa svojim mladim uposlenicima, koji su postali neka vrsta modernih janičara jer im je kao i njihovim slavnim prethodnicima zabranjeno da se žene. Vernost? Da, ali ne partneru, već firmi, »duhu suparničke saradnje«, sve snažnijem uverenju koje promovišu i mediji, da samo »slobodni« ostaju u igri, da je »biti singl«, stvar ukusa, elegancije i stila.
Jedan od razloga zbog kojeg je san svakog menadžera da postane General Manager, sadržan je u činjenici, da kada se popnu tako visoko, već u zrelim godinama, mirne duše mogu da se manu standarda »singl« života, i umesto dvoseda pređu na karavan, a u fantaziju o luksuzu pored raskošnog zlatnog retrivera, brvnare na planini u kojoj pucketa vatra iz kamina, dodaju i kolica za bebe!
A to već zvuči kao zaokružena forma profesionalnog i što je takođe važno, ličnog uspeha.
