Ponedeljak. 25. april. Drugi dan Uskrsa. Ne radi niko ko ne mora. Lepo se to vidi i na Kalenić pijaci – šljašte prazne tezge na prolećnom suncu. Ja tražim mladi beli luk. Onako, ne mnogo tanak. I svež. Zazeleni se tu i tamo crni, al’ belog ni za lek. I negde u sedmom redu, stoji Romkinja srednjih godina za tezgom prepunom svog mogućeg zeleniša, a među zelenišem – kesa puna mladog belog luka. Lep lukac, malo deblji, baš kako treba. I cena je OK. Ali… ne volim od nakupaca, ako baš ne moram. Kad sam stig’o dovde, da prošetam još malo. Možda nađem kod seljaka, pa iz prve ruke…
I luk i prodavac
I odmah pored spazih bakicu. Stoji iza svoje poluprazne tezge. Tu i tamo poneka povrćka, ali i nekoliko veza belog luka. Lep i ovaj. Cena ista. Pa čuj, problem rešen – nađoh i luk i prodavca kakvog sam tražio. Uzeh od nje dve veze luka, zadovoljan što sam posao obavio baš onako, po svom, i kretoh ka izlazu, kad čuh bakicin glas: “E, Svetlana, daj još koju vezu belog…” I gospođa nakupac se saže i, iz one svoje velike kese, dohvati joj nekoliko veza.
Da li mi je nešto zasmetalo u svemu tome? Pa, uši. Vlastite. Koje su zalepršale na vetru. I koje sam morao da vežem u (poveću) mašnu da se ljudi na pijaci ne spopliću o njih.
“Marketinška strategija”
Ne znam kako bi vi ovo nazvali, ali meni liči na jednu vrlo pametno smišljenu i briljantno izvedenu marketinšku strategiju. Nema tu ni laži ni prevare, samo su dve mudre prodavačice iskoristile predrasude prosečnog beogradskog kupca i kreirale efikasan model prodaje: maloprodaja – tezga levo, magacin – tezga desno. Genijalno. Ne čini vam se?
