“Čovečanstvo se kreće napred, usavršava svoje snage. Sve što je za njega nedostižno, kadtad postaće blisko, razumljivo. Samo treba raditi. Pomagati svim snagama onima koji traže istinu… Kod nas radi vrlo malo njih. Ogromna većina inteligencije ništa ne traži, ništa ne radi, nije sposobna za rad. Nazivaju sebe intelektualcima, a mlađima govore ti. Sa seljacima postupaju kao sa životinjama, ne čitaju ništa ozbiljno, o nauci samo pričaju, u umetnost se ne razumeju. Svi su ozbiljni: stroga lica, ozbiljni razgovori. Filozofiraju i vide: radnici vrlo loše jedu. Ovi lepi razgovori kod nas služe samo da se zamažu oči. (…)“ A. P. Čehov, 1903.
Novu seriju tekstova započinjem istim citatom Čehova kojim sam završio knjigu “Od trenera prodaje do lajf kouča”. On me podstiče na postavljanje nekoliko pitanja: Da li biti intelektualac znači samo da je čovek završio fakultet? Da li biti intelektualac znači imati i neku obavezu? Kao, recimo, da budeš pozitivan primer. Da svojim delima pokazuješ da te školovanje oplemenilo, a ne samo obrazovalo. Kada ljudi u društvu započnu priču o turskoj seriji ili cipelama koje su kupili na letovanju da preusmeriš razgovor na neki viši nivo. Kao, na primer, kako bi izgledao život u Srbiji kada bi ljudi danas odlučili da ne pljuju po ulici. Ili da ne psuju. Ili da kažu: “Dobar dan“, kada uđu u zgradu i naiđu na drugog čoveka. Ili kada bi milicioneri koji opraštaju kaznu onima koji naprave prekršaj ali imaju “nekog bitnog” u miliciji, a ostalima je naplaćuju, shvatili da su tako i oni izvor korupcije u Srbiji… Ovako, korupcija dobija na ubrzanju, i na kraju krajeva, dolazimo do toga da se svi “valjamo u istom blatu”. Ništa nije sramota i nikog nije stid, a onaj ko se zalaže za porodične vrednosti dobija etiketu da Srbiju vraća u 12. vek. Kada se neko na sred Terazija obmota lepljivom trakom oko stuba, onda je to umetnički performans ili “deo uspešne marketinške kampanje”…
Tekst u celosti možete da pročitate u virtuelnom izdanju časopisa.
