“Evropa kuca na tvoja vrata”. Slogan sasvim primeren za narod koji još uvek ne zna gde da nađe ključ da bi mogao da otključa ta vrata. Međutim, postavlja se i pitanje: kada ključ bude pronađen, ko će vrata otvoriti – domaćin ili domaćica!
Čini se da je srpska politička scena, ovakva kakva je, koja se ne može pohvaliti činjenicom da je ustupila veliki deo kolača vlasti ženama, poslove koji se odnose na pridruživanje Evropskoj uniji prepustila „slabijem“ polu. Postavlja se pitanje zašto? Prepoznajući najvažniji postulat u ovoj celokupnoj akciji, verovatno je muški deo političke scene shvatio da pre svega upornost, strpljivost i istrajnost, mogu ispuniti zahteve koji se postavljaju od strane strogo utvrđene, skoro vojnički postavljene administracije EU. Ono čega se muški deo političkog establišmenta sigurno neće odreći je deo priče oko ulaska u EU koji se odnosi na formalno pojavljivanje pred srpskim auditorijem.
Putevima „evropskim“ kroz Srbiju
Ako pogledamo institucije države, privredne asocijacije, nevladine organizacije koji se bave ovom problematikom, videćemo da su rukovodeći kadar – žene. Direktor Kancelarije za pridruživanje EU pri Vladi Republike Srbije je dr Tanja Miščević; direktor Kancelarije na nivou DZ Srbija i Crna Gora Jela Baćović; ministar za međunarodne ekonomske odnose i evropske integracije Crne Gore Gordana Đurović… Da li smo se ugledali na naše komšije Hrvate koji su od trenutka kada je Hrvatska zauzela čvrst konsenzus da što je moguće pre postane deo evropske porodice, za ministra evropskih integracija imenovali ženu? Možda bismo mogli da pogledamo u naše istočno komšijsko dvorište. Kompletan tim u procesu evropskih integracija u Bugarskoj su – žene! One marljivo, strpljivo, stigoše do vrata EU. Mora se ipak priznati: uz kompletnu podršku muškog dela političke scene Bugarske.
Mora li muška biti zadnja?
Možda bi u Srbiji mnogo toga bilo ranije usaglašeno i odrađeno, mnoga pitanja odavno dobila odgovor, da je upravljanje ovim veoma tvrdim, iscrpljujućim procesom, dato ženskom delu srpskih eksperata u ovoj oblasti. Ali ne samo na operativnom nivou. Rizik koji nosi ovaj proces mora da nosi i odgovarajući stepen ovlašćenja. Na žalost, ona se na ovim prostorima jako teško daju. Da li je u pitanju već stari, davno oprobani recept, naročito primenjivan na Balkanu, da je muška reč zadnja, ili jednostavno strah da će sve ono što je dobro odrađeno biti pripisano samo „slabijem“ polu, teško je reći.
Još uvek se nalazimo u čekaonici. Žene su spremne da sve učine da ulazak u voz ka boljem životu bude na vreme. Treba im dati šansu.
