U trenutku kada se balkanske zemlje, koje su pred pristupanjem EU, nadmeću da prodaju veći deo svoje državne imovine, zemlje u razvoju ustupaju im svoje stare industrijske pogone. Mnogi interesantni zaključci mogu se izvesti iz ovih događaja.
U zemljama u razvoju radnici osećaju neobičnu vezu između brzog rasta i nezaposlenosti; u zemljama koje uspostavljaju tržišnu privredu neki su iznenađeni lakoćom sa kojom strani kapital kupuje državnu imovinu za koju niko nije mogao da zamisli da će biti isplativa u tržišnoj ekonomiji (poštanske usluge, obale za plaže, luke ili čak železničke stanice). Ljudi i vlade prihvataju strani kapital kao blagoslov, ali sve treba da ima granicu. Kada se ona pređe osećaj gubitka svoje imovine može izazvati ozbiljne reakcije i političke posledice. Koncentracija kapitala u određenim sektorima zemalja u razvoju ima kao direktan efekat povećanje razlika između starih industrijskih struktura i novih usluga koje zahteva savremena privreda.
Tendencijama na svetskom tržištu ne mogu se suprotstaviti nikakve zaštitne mere. Protekcionizam nije opcija. Dokazano je da što više čuvate svoju privredu ona postaje sve slabija. Međutim, ne treba ignorisati činjenicu da socijalna neravnoteža može izazvati ozbiljne ekonomske posledice, do toga da razori povoljno okruženje za investiranje. Samo država i međunarodne institucije mogu efikasno da premoste ovaj jaz.
Važnost informisanosti
Trudimo se da istaknemo neke skorašnje trendove u jugoistočnoj Evropi, gde su se pojavile reakcije na odluke koje vlade donose ili prihvataju u vrlo važnim područjima za ekonomski razvoj. Privatizacija u Rumuniji i zatvaranje grana privrede u Grčkoj koje su premestile svoju proizvodnju u zemlje sa jeftinijom radnom snagom, kao što su Bugarska i Rumunija, su događaji koji zahtevaju hitan odgovor državnih institucija. Ako Rumunija treba da pristupi EU, a Grčka treba da plati socijalnu cenu svog razvoja i ostavi stare industrijske objekte siromašnima, obe države treba da intervenišu. Nije važno da li će to biti kampanja informisanja, praktično rešenje koje uključuje novac ili druge regulisane mogućnosti. Važno je da društvena i izborna tela budu dobro informisana, i postanu deo ove kataklizmične transformacije koja uzima maha u tim zemljama.
Dovoljno je uzeti samo dva vrlo upečatljiva primera. Prvi je privatizacija CEC, rumunske štedionice, a druga je zatvaranje uspešne grčke industrije stakla Youla, koja je premestila svoju proizvodnju u druge zemlje Balkana, uključujući i jednu od svojih glavnih fabrika koja je premeštena u Rumuniju. Da li su ovi događaji povezani u bilo kom pogledu ili se oni mogu posmatrati samo kao paralelni slučajevi u globalnom restruktuiranju? Analogija se može primetiti od kad su se dve grčke banke – NBG i Eurobank – pojavile kao ponuđači za preuzimanje CEC.
Reakcije su veoma značajne u obe države. U Rumuniji postoji jaka politička reakcija na divlji proces privatizacije koji se sprovodi u zemlji, a u Grčkoj slična reakcija koja u nekim slučajevima ima oblik unutar regionalnog poremećaja. Celokupni industrijski sektori su restruktuirani (tekstil, proizvodnja šećera, stakla itd.) izazivajući socijalne probleme koji u određenim slučajevima pogađaju cele gradove ili regione (Naoussa, zapadni deo Makedonije itd.). Grčka takođe plaća cenu svog napredovanja na tržištu JIE.
U oba slučaja država je intervenisala veoma skromno i neodlučno. Rumunija je najavila moguće odlaganje privatizacije CEC, a grčka vlada je intervenisala u jednom slučaju pokušavajući da spase zatvaranje fabrike šećera transformišući je u proizvodnju alternativnih izvora energije. Mada neko može biti nezadovoljan kada je reč o namerama i efikasnosti vladinih intervencija u slučaju kad logika globalizovanog tržišta preovlađuje, ne treba izgubiti iz vida kako velike političke reakcije i socijalna neravnoteža mogu škoditi investiranju.
Politika na potezu
Balans novih parametara socijalnih faktora stvara značajan politički problem koji zahteva od političara da izađu sa rešenjima koja štite i regulišu poslovno okruženje, tako što najbolje garantuju put za svako ozbiljno investiranje. Premeštanje fabrika može u mnogim slučajevima da dovede do pretvaranja starih industrijskih građevina u druge prilično neočekivane ali ne manje unosne aktivnosti (umetničke ili izložbene sale, zabavne ili tehnološke parkove ili muzeje itd.). Neko samo treba da pokaže stvaralački duh. Da li je to previše tražiti od staromodnih političkih struktura?
