Uprkos nekim istraživanjima i teorijama motivacije koje govore drugačije, nagrade i kazne su još uvek snažni motivatori. One su vekovima smatrane jedinom silom koja može da motiviše ljude. Istovremeno se u svim teorijama motivacije prepoznaje određena vrsta “šargarepe”, a najčešće je to novac u vidu plate ili neka privilegija. Iako novac nije jedini motivator, on je uvek bio i ostaće veoma snažan činilac u čitavom sistemu nagrađivanja, pa i u kriznim situacijama…
Strah od gubitka posla, gubitka stimulacije, smanjenja premije, degradacije ili neke druge kazne bio je i jeste snažan motivator, naročito u periodima duboke krize. Ipak, ako i jeste najjači, nije najbolji. On često izaziva defanzivno ili osvetoljubivo ponašanje (nekvalitetan rad, indiferentnost izvršnih menadžera, izbegavanje preuzimanja rizika pri odlučivanju ili čak uspostavljanje nepoštenog odnosa zaposlenih prema menadžmentu).
Materijalna stimulacija predstavlja oblik motivacije koji se bazira na iznalaženju finansijskih ekvivalenata radnog učinka. Njena mana je u tome što se uvek ogleda samo u novcu, što dvostruko nije dobro. Prvo – takav vid motivacije, s obzirom na svoju izvesnost, vremenom gubi efekat, i drugo – u realnom svetu nije moguće imati takve finansijske efekte da bi oni uvek i nevezano za lični učinak mogli dizati nivo finansijske stimulacije kroz platu. Zbog toga razvijeni sistemi motivacija podrazumevaju mnogo šire forme od finansijske stimulacije – motivacija kroz mogućnost ličnog napredovanja i usavršavanja. Dakle, adekvatno materijalno nagrađivanje čini temelj na kojem treba dograđivati široku strukturu motivacionih podsticaja različite prirode da bi se povećao ukupni motivacioni potencijal u kriznim situacijama.
Motivisanost svakog zaposlenog suštinski počiva pre svega na njegovim ličnim motivima i sposobnosti da uoči njihovu podudarnost ili uslovljenost ciljevima firme, projekta ili konkretne akcije, ali ona, sa druge strane, zavisi od opšteg nivoa motivisanosti i atmosfere u organizaciji, koju kreiraju menadžeri. Njima, pak, stoje na raspolaganju (zavisno od njihovih ingerencija, stepena ovlašćenja i individualne kreativnosti) brojna i šarolika paleta materijalnih i nematerijalnih motivacionih instrumenata.
Nematerijalna motivacija
Za nematerijalne motivacione instrumente zajednička je karakteristika da je njihovo usmerenje pre svega na podsvest svakog pojedinca, a bazira se na zajedničkoj osobini ljudi da teže samoaktualizaciji tj. prepoznatljivosti u svojoj sveukupnoj važnosti i značenju kao alternativi anonimnosti i nebitnosti. Nematerijalni motivacioni instrumenti mogu se podeliti u više kategorija, među kojima dominiraju priznanja, specijalni događaji, profesionalni treninzi, mogućnost ličnog razvoja i privilegije.
Priznanja su najčešće u vidu javnih ili pisanih pohvala, zahvalnica, plaketa i slično. Ovaj motivacioni instrument se često potcenjuje i zaboravlja, a vrlo je efikasan, kako kratkoročno tako i dugoročno. Naravno, kao i sve ostale nefinansijske motivacije i ovaj tip podrazumeva primarno zadovoljenu egzistencijalnu stranu, te ne može da bude zamena za odsustvo prihoda ili njihovu nedovoljnost.
Kao motivaciona alatka menadžeru na raspolaganju stoje i zajednički izlasci, putovanja i izleti, skupovi i aktivnosti rekreacionog karaktera. Ovo su značajni elementi pogotovo kada podrazumevaju i eventualno proširenje članovima porodice, a ponekad i ljudima iz šireg okruženja zaposlenih. To su aktivnosti koje uključuju zaposlene sa svih nivoa, a imaju izuzetno značenje u vidu stimulacija opuštanja koja homogenizuju i motivišu. Ipak, ovakav vid motivisanja mora biti doziran i baziran na menadžerskoj empatiji i konkretnim osobinama, afinitetima, interesovanjima i sposobnostima konkretnih grupa zaposlenih.
Profesionalni treninzi su jedan od najjačih motivacionih instrumenata, jer unapređuju znanja konkretne osobe i povećavaju njene radne sposobnosti, što značajno utiče na efikasnost cele organizacije, tima ili grupe. Danas je zajedničko za sve vodeće svetske firme da se njihov razvoj bazira upravo na profesionalnom razvoju i kontinuiranoj edukaciji zaposlenih.
Prilika za lični razvoj smatra se jednim od najefikasnijih instrumenata u smislu motivisanja zaposlenih. U principu se zasniva na multidimenzionalnom razvoju ličnosti pojedinca kroz njegovo individualno usavršavanje i napredovanje. Kompanije koje na ovaj način ulažu u svoje zaposlene imaju komparativnu prednost u odnosu na konkurenciju, a ona se ogleda u kvalitetu HR-a, odnosno u lojalnim profesionalcima i kvalitetnim ličnostima koje čine osnovu kolektiva. U današnje vreme ovo se najlakše može realizovati kroz pomoć i podršku ličnom razvoju zaposlenog u smislu učenja stranih jezika, pohađanja seminara ličnog razvoja (kompjuteri, autogeni treninzi, stres menadžment i sl.). Ovakav vid motivisanja ima maksimalnu motivacionu vrednost koja se bazira na povećanju opšte kompetentnosti, samopoštovanja i samopouzdanja zaposlenog, a što se neminovno odražava i na povećanje njegove poslovne kompetentnosti, rezultata i lojalnosti.
Privilegije su takođe motivaciono značajni instrumenti, bilo da se koriste po principu „džek pota” (metoda slučajnog izbora) ili na bazi unapred datih kriterijuma, ciljnih vrednosti, projektovanih dostignuća i slično. Privilegije mogu da se kreću od prava na vlastito parking mesto, preko mobilnih telefona i kompjutera datih na korišćenje, do prava korišćenja službenog vozila za privatne potrebe ili firminih objekata za odmor i rekreaciju.
Ovi instrumenti su veoma korisni i motivišući pod uslovom da postoji njihova puna svrsishodnost i iskorišćenost. Kada ovi elementi nisu ispoštovani privilegije mogu biti kontraproduktivne – kako za konkretnog pojedinca tako i za njegovo bliže i šire radno okruženje. Takođe, pri korišćenju ovih motivacionih alata treba imati na umu da se ljudi lako navikavaju na privilegije i da se one posle relativno kratkog vremena počinju doživljavati kao prirodne i „zaslužene”, gde njihovo uskraćivanje neretko postaje predmet nezadovoljstva, revolta i bunta. Otuda je u njihovoj primeni veoma važno imati jasne i merljive kriterijume davanja i uskraćivanja.
Materijalna motivacija
Kako svi zaposleni u osnovi rade za finansijsku nadoknadu ona se podrazumeva kao ekvivalent rada merenog konkretnim rezultatima ili angažovanim vremenom, kvalifikacijom i verifikovanim znanjem ili prikazanim umenjem. Materijalna motivacija je u osnovi usmerena ka ljudskoj svesti i životnom pragmatizmu, te je stoga veoma značajna većini ljudi koji žive u stalnoj potrebi za zadovoljenjem elementarnih potreba iz donjih delova Maslovljeve motivacione piramide. Za finansijsku stimulaciju karakteristično je da vremenom dolazi do zasićenja, te se podrazumeva da ona stalno mora da raste, a neretko se zaboravlja da je u realnom životu neophodno uvek iznova i iznova zaraditi finansijsku osnovu tj. osnovnu platu. S tim u vezi, menadžeru stoje na raspolaganju, zavisno od njegovih ovlašćenja u tom domenu, više vrsta materijalne motivacije.
Tekst u celosti možete pročitati ovde