Evo jedne igrice kojom u poslednje vreme počinjem veliki broj treninga. Učesnike podelim u parove i dam im zadatak da zamisle da ih tada gleda neko ko im je jako bitan; neko na koga žele da ostave najbolji mogući utisak. Od njih tražim da mi daju znak klimanjem glave kada tu osobu zamisle. Nakon toga svako od njih treba svom paru da ispriča šta bi ta osoba rekla da ih gleda dok su oni na svom radnom mestu i kako se oni osećaju dok slušaju šta im ta osoba govori. Na kraju svako treba da predstavi svog sagovornika: koga je zamislio, šta ta osoba govori dok ga gleda na njegovom radnom mestu, kako se on oseća dok to sluša. Igrica je veoma jednostavna i efektna…
U par minuta svi mi shvatimo šta je to što nam je u životu najvažnije. Ko je ta osoba zbog koje smo mi takvi kakvi jesmo. Probajte u svom okruženju. Uvek će to biti roditelji, životni partner i deca. Garantovano. Probajte na hiljadu ljudi. Rezultat će uvek biti isti!
Rečenice će biti takođe veoma slične. Zoranova majka bi rekla: “Sine, za sve si stvoren”. Ostojina deca kažu: “Naš tata je glavni u celom hotelu”. Miličin muž kaže: “Ženo moja, ponosan sam na tebe”.
Zanimljivo, nikada, ali baš nikada, nije mi se desilo (a garantujem da se neće ni desiti) da je neko rekao da ga posmatra njegov direktor…
Tekst u celosti možete da pročitate u virtuelnom izdanju časopisa.
