Živimo u vremenu trijumfa egoizma i neverovatne strasti za posedovanjem. Kod ljudi se uobličava sve više “tržišni” i “zgrtački” karakter (E. From). Za ljude je postalo važnije imati (primati, dobijati, posedovati, sticati) nego biti (postojati, živeti). Stil života savremenog čoveka, uprkos svim dostignućima i parolama o humanosti i solidarnosti, ne pogoduje zadužbinarstvu. Kod nas se može čuti i pročitati da njega više i nema. No, uprkos svim anomalijama savremenih društava, zadužbinarstvo i duh zadužbinarstva nije uništen u našem narodu. Naprotiv…
Postoje različiti vidovi zadužbinarstva. Danas se obnavljaju stare i stvaraju nove zadužbine: crkvene, kulturne, naučne, prosvetne, umetničke, zdravstvene, humanitarne…Osnivaju se mnogi fondovi, fondacije i zadužbine. Neke nastaju iz nesebične ljubavi prema ljudima i u slavu Božiju, druge u slavu vlastitog ega (dajem da bih dobio). Jedni zadužbinari postaju da se ne zna, drugi da bi se znalo i o tome govorilo. Jedni daju da bi dobili, drugi daju a ništa ne traže. Zadužbine nastaju iz čovekove težnje i želje da se pobedi smrt i ništavilo, da bi se pretrajalo u istoriji. Zato zadužbinarstvo nije izdatak i gubitak, već najveći dobitak. Zadužbinarstvom se čovek gradi i izgrađuje, menja i preobražava, izlazi iz sebe, saživljava se sa drugim, nadilazi vreme i istoriju. Njime oplemenjuje narav i karakter. Što više daje više ima, tako makar narod veruje…
Tekst u celosti možete pročitati u virtuelnom izdanju časopisa.