Piše: Hrvoje Bogdan, direktor Adizes SEE Hrvatska
Uspinjući se na hijerarhijskim stepenicama, kao da se svi grčevito držimo crvenog ruksaka u kome se nalaze stvari koje baš mi moramo da radimo (čitaj: volimo da radimo). Zašto? Jer predstavlja našu zonu sigurnosti. Znamo da bi trebalo da rukovodimo zaposlenima; podučavamo ih, razvijamo, opominjemo, pohvalimo, motivišemo, damo im feedback.
Kažu da bi trebalo i da delegiramo, ali zašto kad ne stignemo uz sve te poslove koje moramo sami da obavljamo. Kad oni (zaposleni) ne znaju. I nisu odgovorni. Šta je najčešći odgovor rukovodilaca? Natovari “magarca koji može poneti puno tereta” ili, kako se kaže u narodu, nagrada za dobro obavljen posao je – još malo posla!”.
Neko je prirodan talenat, neko odluči da stiče znanja i veštine neophodne za uspešno rukovođenje zaposlenima, a neko odluči da neće ulagati vreme u rad sa zaposlenima. Često kažu da je lako sa onima koji su dobri, a sa onima koji ne rade dobro ionako se ne isplati ni raditi. Da li je to baš uvek tako?
Znate li primere da se za neku “zvezdu” koja je dugo živela na staroj slavi pokazalo da ima i podosta stvari koje baš ne radi dobro? Ili da se za nekog “ko nikad ništa ne napravi dobro” ispostavi da ima pametnih ideja? Često se to, nažalost, dogodi tek kada se promeni nadređena osoba. I to ne zbog toga što je nova nadređena osoba počela da radi nešto posebno! Često je novi nadređeni samo počeo da radi sa zaposlenim koji je već bio otpisan kao “nesposoban”, “nikad, ništa ne napravi kako treba”, “ko li je njega/ nju zaposlio i baš meni dao u odeljenje”…
Tekst u celini možete da pročitate u virtuelnom izdanju časopisa.
