„U sanduku Đurđević Radiše, ni živ čovek ne može da diše. Sve dihtuje od majstorske ruke, možeš mirno da truliš, bez muke.” Jovica Tišma, književnik i eko-novinar Radio Smedereva Ovu pesmicu koja predstavlja prvu strofu radijske reklame jednog pogrebnog preduzeća pročitao sam u knjizi “Advertising pAge” Lazara Džamića daleke 1998. godine. Evo godine prolaze, ali tu strofu u pola noći mogu da ponovim. Dobro, nije baš toliko strašno kao što kaže Đorđe Balašević: “Ta mi se interpretacija, javlja k’o halucinacija, proganja me, muči, vraća se, uvek, k’o bumerang, taj smešni, divni refren…” Osnovno pitanje kojim ću se baviti ovim tekstom je zašto neke stvari tako dobro pamtimo?“
Prošlim tekstom o Velocity Learningu uveo sam vas u priču o učenju kroz transformaciju. Sada ću govoriti o jednoj od njegovih odlika. Na engleskom se ta odlika zove “STICKY”, a ja sam je nazvao “čičak” efekat. Radi se o tome da se reči koje učimo vezuju za ritam i za pokret. Na taj način mozak daleko lakše memoriše reči koje učimo. Zamislite da planirate da naučite neki strani jezik. Klasično učenje podrazumeva da „bubate“ što veći broj reči. Prvog meseca 100, drugog još 100, trećeg još 100… i za godinu dana onaj mali procenat koji je uspeo da izdrži naučio je jedno 500 reči stranog jezika na kome sada može da se sporazumeva. A šta se dešava sa velikom većinom onih koji nisu izdržali taj tempo? Njima (kao što sam, na primer, ja) ostali su u glavi samo tragovi…
Tekst u celosti možete da pročitate u virtuelnom izdanju časopisa.
