Piše: Dobrica Stevanović, direktor Hahn+Kolb
Antimenadžment je skup aktivnosti kojima vrli menadžment svojim supermoćima rešava probleme koje zaposleni ne umeju. Ili kraće: dezorijentiše ih.
Priča
Ustajem, perem zube, brijem se i još uvek ne šminkam (nove generacije možda i obe aktivnosti upražnjavaju) i onda gradska vreva, gomila sličnih kao ja koji negde žure i verovatno kasne. Dosadilo mi je da svaki dan idem na posao. Da, i mi menadžeri ponekad patimo od te boljke, verovali ili ne. Pošto je već tako, a neću da dam eksplicitno otkaz, pade mi na pamet ideja kako da se što pre ugasim u firmi u kojoj ne želim još dugo da ostanem. Kašnjenje je legitiman metod, s tim da što se kašnjenja tiče, oni koji rade u državnoj upravi se manje potresaju, oni koji rade u privredi (posebno „kod privatnika”) se ozbiljno brinu, a preduzetnici, ako kasne, preračunavaju šta neće stići da urade i zarade. Naravno, pravi šefovi kao moja malenkost (sad se zovu menadžeri, vođe timova, rukovodioci sektora ili slično koliko je kum bio maštovit) ne kasne. Zna se, oni su opravdano sprečeni da stignu na vreme.
I svu tu vremensku (i svaku drugu) presiju bi podneo čovek, organizam je čudo dok dobiješ čir ili infarkt možeš mnooogo krugova da odvoziš kad ono eto i ulaza u firmu. Pošto (opet i stalno) kasnim baš sam tražen i zauzet, a bez mene ništa ne funkcioniše, od hodnika me nešto zapitkuju. Aman ljudi, je l´ znate nešto sami da odlučite?! Mislim, dobri su to momci i devojke, pametni, škole završili. Nego mi nešto neodlučni i bezidejni. Osim kad ideje nisu „morske”. Dok im se ne kaže koja im je ideja. Šalimo se malo, neki probaju da nešto da čačkaju, samo mršavo je to, bez koncepta, bez šire slike… A sa druge strane, nema fleksibilnosti u razmišljanju. Pa svet danas nije isti kao juče i zato ja menjam koncepciju svaka tri meseca. Promena je moje drugo ime. E, zato sam šef! Da kad sam tu, sve pršti! Nego, kad nisam…
Tekst u celosti možete da pročitate u virtuelnom izdanju časopisa.
