Znate onaj stari šnajderski vic? Došao čovek kod krojača da proba odelo. A ono “k’o puslica” – najfiniji materijal, najmoderniji kroj… Obuče čovek sako, kad – jedan rukav malo kraći.
“Pa, dobro, majstore, šta…”
“Nije to ništa,” odgovori majstor, “samo malo podignite rame i rukav stoji savršeno!”
“Pa da, al’ sad mi rever ukrivo?!”
“Malo samo glavu na ovu stranu… taako. Evo, sad je k’o Bog.”
Savlada čovek sako, obuče pantalone, al’ i jedna nogavica kraća…
“Sad ćemo i to da rešimo”, uskoči majstor, “samo malo dignite ovaj kuk. Taako… Odlično! Evo, pogledajte se…”
Pogleda se čovek, onako sav iskrivljen – stvarno odelo savršeno stoji. Krene on polako kući, zabacuje malo nogu zbog onog kuka, ruka mu čudno stoji, glava još čudnije… kad začu komentar: “Bree, vidi onog na šta liči, a kako dobro odelo ima!”…
Dobro, to je vic… A da li ste nekad pravili tortu? Znate ono – kora na koru, pa odozgo puno šlaga i na vrhu trešnjica. A fil? Pa, zadignete malo taj šlag i ugurate fil između dve kore. Ako ima više kora, ponovite postupak više puta. Šta, ne stavlja se tako fil? Prvo kora, pa fil, pa kora, pa… i onda šlag i trešnjica na kraju? Zvuči logično.
“Veb torta”
A onda, znači, ne treba prvo definisati strukturu sajta, pa ga onda “popunjavati sadržajem”? Možda bi trebalo prvo kreirati sadržaj koji prati kompanijski veb biznis model, pa onda, u skladu s njim, kreirati arhitekturu koja sadržaj čini maksimalno pristupačnim? Zvuči logično.
U stvari, kad se već propitujemo, pravo pitanje je – u čijoj je nadležnosti kompanijsko prisustvo na Vebu? Da li o tome brine IT, ili marketing? Da li je bitnija tehnologija koja je ugrađena u sajt ili priča koja je ugrađena u sadržaj? Navigacija i kod su bitni, nije sporno, ali (ipak) moraju biti u funkciji sadržaja. Zar ne zvuči logično?