Jedna od prvih lekcija koja sam naučio čim sam počeo da se bavim porodičnim kompanijama jeste da je neophodno što ranije napisati politike porodičnih kompanija. Politike koje će olakšati mnoge odluke vezane za to ko, kako, kada, da li, na koji način, … ulazi, izlazi… upravlja, rukovodi…
Pre neki sat kopajući po knjigama i tragajući za novim primerima politika naiđoh na savet: “Ukoliko je dvoje naslednika i vlasništvo se ostavlja 50% svakom, onda je potrebno definisati ko ima “zlatni glas” ili definisati način kako se donose odluke”. Ostavih ga sa strane, ali kad je podsvest, pred san, počela da radi protiv sna a za mene, pomislih: “A šta bi bilo da je moj otac pokrenuo biznis i ostavio ga mojoj sestri i meni po pola al’ bez zlatnog glasa? Razbudih se. Pomislih na mnoge bliske ljude koji, kao i ja sa sestrom, imaju dobar odnos (svako živi svoj život, posećujemo se, deca se lepo druže, ne pobismo se oko nasledstva…) sa bratom, braćom, sestrom, sestrama. Šta bi bilo da su njihovi očevi (može i majke) uspešne firme napravili, ali da eto to što zovemo politike porodičnih kompanija nisu napisali? Šta bi bilo i sa bratsko sestrinskim odnosima? Šta bi bilo sa tim firmama? Kuku, lele…
Tekst u celosti možete da pročitate u virtuelnom izdanju časopisa.
