Piše: Dr isak Adižes (Adizesova 33. Internacionalna Konvencija, Vilnjus, Litvanija 2011.)
Onog dana kada sam dobio doktorat od Univerziteta Kolumbija, pucao sam od ushićenja. Jedva sam se suzdržavao šetajući hodnicima na Kolumbiji, sa svojom diplomom u ruci kao da sam hodao po oblacima, da budem iskren, prilično pun sebe. U tom momentu su se otvorila vrata učionice. Studenti su popunili hodnik, njihovi glasovi glasni i puni naboja. Upravo su polagali kvalifikacione ispite za doktorski program ako prođu taj ispit, dozvoljeno im je da počnu da pišu svoje disertacije. Oni su bili oko dve godine iza mene u svojim studijama.
Sa doktorskom diplomom u ruci bio sam arogantan! “Mogu li da vidim taj ispit? Dajte da vidim”, rekao sam im. Jedan student se zaustavio i predao mi ispitna pitanja. Gledajući pitanja, počeo sam da se znojim. Shvatio sam da bih pao taj ispit. Dan kada sam zvanično dobio zvanje doktora, moje znanje je već zastarelo!
Mislim da je iskustvo u hodnicima Univerziteta Kolumbija tajna mog uspeha danas. To je otkrovenje: shvatio sam da nisam imao izbora. Bilo je od suštinskog značaja da stalno učim i učim. To nije bio kraj mom obrazovanju. Samo početak.
Što sam više naučio, više sam shvatao koliko nisam znao. I tako danas, gotovo kao mantru, što više učim češće kažem: “O Bože, koliko još toga ima da se nauči”.
Dakle, vrlo je važno da mi, lideri promena, ne ostanemo fiksirani na jednom mestu. Moramo stalno da učimo. To je posao za ceo život…
Tekst u celosti možete da pročitate u virtuelnom izdanju časopisa.
