Znate onaj dosadni zvuk koji se monotono čuje iz daljine i užasno iritira…? Ne, nisam mislio na vuvuzele. Mislio sam na glas nekog od mnogih neukih predavača koji svoju PowerPoint prezentaciju pretvaraju u višesatno maltretiranje prisutnih, poznato i kao “death by PowerPoint”.
Mislio sam na neku od mnogih neiskorišćenih prilika za interesantan dijalog, koju već pomenuti predavači pretvore u beskonačno dosadan monolog. U želji da ispričaju sve što znaju na određenu temu, oni od slajdova ne prave ilustracije za svoje priče, ne prave čak ni podsetnik za svoja izlaganja – oni kreiraju čitava skripta, koja onda naglas čitaju sa platna… Obraćajući se, pri tom, sve vreme zidu na kome je pomenuto platno, umesto da se obrate auditorijumu zbog koga su tu gde jesu. “Razgovor sa zidom” ne pobuđuje baš mnogo emocija, pa se njihov govor pretvara u monotoni zvuk koji strašno podseća na iritantni zvuk vuvuzela…
Savršenstvo je u jednostavnosti
Lepo je Ajnštajn svojevremeno rekao: “Ako nešto ne možete jednostavno da objasnite, onda to ne razumete dovoljno dobro.” I mislim da se u tome krije tajna mnogih neuspešnih prezentacija – jedan broj predavača jednostavno ne ume da se fokusira na ono što je bitno. I da samo to prezentuje. Kratko i jasno.
Hmm… kratko i jasno… Mene takva komunikacija asocira na nešto. Ko je rekao twitter?
Tviteraši i ostali
Zato predlažem organizatorima svih skupova da za predavače pozovu samo aktivne “tviteraše”. I to ne bilo koje, već one koji zadovoljavaju određene kriterijume – da imaju određeni broj pratilaca, da redovno komuniciraju, da imaju određeni broj poslatih poruka i sl. Ili da zauzimaju određenu poziciju na Twitter Graderu. Ko ume kvalitetno da tvituje, ume kratko i jasno da se izražava. A to je već dobra osnova za dobru prezentaciju.
Naravno, za kvalitetnu prezentaciju potrebno je još štošta drugo osim sposobnosti jasnog i sažetog izražavanja, ali će se takvim izborom predavača bar izbeći “vuvuzela efekat”.
