Svako ko želi časno da se bavi poslom koji se naziva menadžment konsalting, organizaciona terapija, vođenje organizacionih promena… retko kada je u prilici da daje tačan jednoznačan recept, savet ili rešenje. Isto tako, ma koliko da su organizacije slične, bilo po biznisu kojim se bave, bilo po veličini, opasno je prepisivati organizaciona rešenja od onih koji su danas uspešni pa olako sudimo i da su dobro organizovani. Ono čemu se mora posvetiti pažnja jesu odgovori na mnoga pitanja, među kojima se ističu šta mi to želimo sa našim biznisom, u kakvom okruženju mi to radimo, kakvim resursima raspolažemo…
U kompanijama koje su porodične ili koje postaju porodične ulaskom druge generacije stvari su još složenije. Šta članovi porodice žele? Kakve su im mogućnosti i sposobnosti? Mnoga, mnoga pitanja moraju da dobiju odgovore da bismo se približili dovoljno dobrim rešenjima.
Istina je da postoje saveti koji važe za sve porodične kompanije, ali onaj ko želi časno da se bavi konsaltingom porodičnim kompanijama može da pomisli da su poneka od njih isuviše prozaična, da su banalna, da nisu dovoljno “velika” i ozbiljna da bi ih on izgovarao. I takav jedan, skrušen i grešan, piše ovo, priznajući da je smatrao da nikada neće deliti savete poput “prvo radno mesto naslednika ne sme da bude generalni direktor”, “članovi porodice ne smeju da imaju veće plate od kolega na istom radnom mestu koji izvršavaju iste radne zadatke” ili “članovi porodice moraju da poštuju radno vreme”. Ali, praksa me uveravala i, na žalost, uverava u suprotno.
Tekst u celosti možete da pročitate u virtuelnom izdanju časopisa.
